Milovan i Aleksandra po prvi put o napuštanju Srbije: Nakon učešća u "Eliti" rijaliti par nikad iskreniji "Nismo više tako mladi"

Aleksandra Nikolić i Milovan Minić bez sumnje su se izdvojili kao jedni od najintrigantnijih učesnika rijaliti programa „Elita 8“. Njihova emotivna priča, puna neočekivanih obrta i snažnih emocija, od samog početka privlačila je pažnju kako publike, tako i medija, pa su ubrzo postali tema o kojoj se najviše govori. Nesvakidašnja dinamika njihovog odnosa, praćena brojnim usponima i padovima, učinila je da njihova veza bude pod budnim okom gledalaca tokom čitave sezone.

Ekipa portala „Srbija Danas“ posetila je zaljubljeni par u Subotici, gde trenutno žive i grade zajedničku svakodnevicu nakon izlaska iz rijalitija. U otvorenom i iskrenom razgovoru Aleksandra i Milovan govorili su o izazovima sa kojima su se suočavali pred kamerama, ali i o planovima koje imaju sada, daleko od svetla reflektora.

Otkrili su brojne detalje iz svog privatnog života – od toga kako izgleda njihov suživot u mirnijem okruženju, preko odnosa sa porodicom i prijateljima, pa sve do planova za budućnost. Njihova energija i iskrenost pokazali su da, uprkos brojnim preprekama koje su prošli, ostaju istrajni u nameri da sačuvaju svoju ljubav i grade zajednički život korak po korak.

- Pa, sačekalo nas je svašta, obaveza puno. Skroz je drugačije. Mislili smo da izađemo napolje, da će sve olakšavajuće, ali dosta nekih stvari nas je sačekalo koje treba rešavati. Ali, Bože moj, odmaramo i trebaće nam još dosta vremena da se odmorimo, pre svega, i eto. 

Milovan se, prvenstveno, osvrnuo na dezinformaciju koja je procurela u medije povodom kupovine zajedničke kuće. 

Što se tiče kuće, to je pogrešno protumačeno. Mi nigde nismo rekli da smo kupili kuću, nego, da citiram, rekao sam: "Uzeli smo kuću", misleći na to da smo iznajmili i našli mesto gde ćemo da, da, da boravimo posle Elite, tako da to je neka dezinformacija koja je puštena u javnost i nije istinita. Ali svakako da sređujemo kuću i da će doći na red i kupovina kuće.

Završio se rijaliti. Vi se vraćate u Suboticu. Obično ljudi koji su proveli u rijalitiju iz manjih mesta, gledaju da ostanu u Beogradu i da nastave neki posao, nešto u Beogradu, a vi ste u Subotici. Zašto?

- Mir. Mir, koji pre svega nema cenu posle onog haosa i ludila tamo. Meni jednostavno prija samo mir. I volim Suboticu, volim Palić i toliko prirode, zelenila svega ima da te to opušta i onda ne mogu ja onaj haos i ono ludilo tamo, ne bih mogao nikad da se adaptiram. Jedino kad mi baš morao zbog nje, inače ja kada bih birao, ostao bih ovde zauvek. A generalno smo oboje tipovi da se možemo prilagoditi svugde, da nas baciš u Saharu - rekao je Minić, na šta se nadovezala i Aleksandra:

- Pa dobro, nikad se ne zna. Mislim, ja sam živela dugo u Novom Sadu, tako da mene ništa nešto nije držalo ovde specijalno, da ja sad moram da budem tu. Sad je momentalno neophodno biti tu, ali, ja mogu i u Beogradu i u Novom Sadu, bilo gde. Tako da, ali stvarno i meni sad prija mir, pa... Polako s godinama ide, nismo više tako mladi. I, prija nam ovo. Tako da ćemo ostati u Srbiji trenutno. Nikad se to ne zna.

Prilagodili ste se u Eliti, možete sigurno svuda da se prilagodite. Je l' vam prilaze ljudi na ulici, komentarišu li nešto, žene u prodavnicama, na pijaci?

- Da, da, baš je juče bila jedna situacija, jako mi je simpatična bila. Ovaj, išli smo nešto da završavamo i imali smo, nismo se svađali, nego smo pričali. Oboje pričamo glasno i...

- Ja sam se uneo u rijaliti. 

- I u jednom momentu ona mi kaže: "Ih, polako, niste u rijalitiju." Znači, to je tako. To mi je baš bilo simpatično. Ali generalno, ljudi govore stvarno sve najlepše. Prilaze i uglavnom, mislim, kontam da ljudi koji nas ne vole, neće ni da nam priđu, tako da nemamo neugodnosti. Uglavnom su to sve ljudi koji su podrška i ja baš imam jako puno, ne znam šta ko meni piše i šta, ali meni mnogo i Subotičana piše. Muškarce ne računamo. Tako da, s obzirom da je ovo mali grad, i znaš kakva je sredina, znači manje mesto, ali nemamo, ne, nemamo neugodnosti. Sve pozitivno, što se tiče ljudi.

Aleksandra, kažeš: "Ne znaš šta njemu pišu." Znači ne proveravate jedno drugom telefone.

- Pa, da. Telefoni stoje na stolu, javno i transparentno. Nemamo problem sa tim. 

- Ja sam se iznervirala sad kad sam baš imala emisiju jednu, bilo je nekih komentara na konto mog majčinstva i tako to. To sam se baš iznervirala i baš sam razmišljala o tome da sam neka žena koja se verovatno ne drži do sebe i da sam onako jednostavnija, možda bi me ljudi ne bi tako osuđivali za te neke stvari, ali izgled moj, atraktivnost i to, onda ljudi imaju neku pogrešnu sliku i onda ima i kontra nekih loših komentara, ali nije to toliko nešto... Više ima pozitivnih tako da... Nemamo, iskreno da ti kažem, hvala svima koji me, eto, mene lično podržavaju ili nas, ali ne živi se od naroda. Mislim, ja opet kažem to, ja kad nemam nešto lepo da kažem, ni ne komentarišem druge, tako da mislim da je jasno šta hoću da kažem.

A čini se da te to zapravo za tvoje majčinstvo jedino nešto pogađa. Nisi imala neke velike reakcije na druge stvari, nisi se ti nešto puno raspravljala oko drugih tema sa ljudima, jedino kada ti neko spomene znala si da se prilično iznerviraš. 

- Pa nisam ni znala da suštinski tamo jeste posao da vodiš tuđi život i da se baviš s tim, ali nisam ja tip žene koja sad vodi tuđe živote i o tome priča. Imala sam svojih problema, i Milovan, pa mama...  Najviše me boli to zato što ja znam kako jeste i znaju ljudi i baš iz ovog grada kako jeste, boli me tako ponekad i vidim neki komentar:"Treba joj uzeti dete", takve stvari, to su tako neki surovi komentari. Ja nikad tako ne bih nešto komentarisala pritom da ne znam čitavu situaciju, a i da znam to je surovo. Ali dobro. Prošla sam mnogo gore stvari, tako da nema veze. Ne komentarišemo.

Milovane, kada si izlazio, jesu li članovi porodice onako seli s vama, održali vam neku lekciju, ili prosto samo su rekli: "Tako je, kako je, idemo dalje, videćemo šta ćemo dalje"?

- Pa bilo je, bilo je uvek, i uvek će i biti, roditelji ko roditelji, sekiraju se, brinu za nas. Naravno, koliko god da imamo godina, njihova smo deca i negde sebi daju za pravo za sve. Ali u principu, sve je okej. Sve je okej kod mene, što se tiče roditelja i familije, sve je u redu, tako da... Šta da radiš, nismo mi klinci, da sad roditelji nešto drame, ali normalno, imali bi oni šta da kažu, ali šta, posle svega i nama nije lako. Mislim, bilo da sad nešto diže na neki nivo, samo nam to fali. Tako da ono.

Znači, oni su vam podrška koja je najvažnija.

- Pa, kakvi god da smo, njihova smo deca i negde su nam uvek podrška i bili i biće. Kako god to zvučalo i izgledalo, to je tako.

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta bez navođenja i linkovanja izvora i autora, u skladu sa Zakonom o javnom informisanju i medija.