ОВЕ ДВЕ ВРАЧАРЕ СУ СЕЈАЛЕ СТРАХ БЕОГРАДОМ: Клијенти су били лекари и министри, а радиле су БИЗАРНЕ СТВАРИ
Чеда Мијатовић, државник и дипломата, био је први који је на двор Обреновића увео призивање духова, а ускоро је та "мода" заживела међу народом, па су грађани постали редовни гости пророчица и гатара.
Период између два рата у Београду донео је и нову моду у Србију - иако су пророчице одувек биле актуелне, у овом периоду појавио се други тип гатара које су нашле начин да дођу до "елитне" клијентеле, будући да су до тог времена посете врачарама углавном обављале наивне домаћице. У овом периоду, гатаре су постале цењеније, па се код њих чак и заказивало, а клијенти су им ишли на ноге.
Тако се у собама окићеним иконама нашао и "алат" за разговор са оним светом, а Београђани су хрлили у те собе не штедећи новца како би сазнали своју судбину или ступили у контакт са вишим силама. Занимало их је како је њиховим драгим, преминулим особама, да ли им фали нешто, а занимало их је и каква будућност њих чека. Трговци, лекари, министри - сви су долазили врачарама да им поставе таква питања.
Како је Димитрије Кнежев описао у својој књизи “Београд наше младости” било је таквих неколико жена познатих у граду: Фемка, Мица, Марија.
Свака је имала своје тајне заната. Фемка је, на пример, имала своју собу обложену црним сомотом, пратила ју је њена црна мачка, а имала је и велику сову “буљину“. Фемка би лако падала у екстазу и тако театрално показивала да је у контакту са “оним” светом.
Међутим, иако ово нема никакве везе са хришчанством, Фемка се, ипак, није либила да и православне свеце позива у помоћ. Баш као што то и данас чине врачаре, она је мешала православље са нечим што нема никакве везе са нашом вером, а ипак опстаје од вајкада - магија, мистика, тмина и страхопоштовање.
На столу је имала и старинска, лепо исписана слова, а обрнута чашица за кандило показивала је људима судбину. Кретала се тако чаша од слова до слова, уз божу, Фемкину или власиту вољу клијента и казивала будућност.
Све то било је праћено емотивним набојем, дешавало се у полутами, а присуство “оностраног” осећало је цело срце. И онај ко је сумњао, поверовао би Фемкиној магији.
Ипак, извесна Марија Митић, која је примала само неколико брижљиво изабраних клијената, судећи по Кнежеву била је "зачудо стварно видовита". Марија је имала мање клијената, али су они били сам врх друштва. Знало се тачно по имену који велетрговац, гинеколог и официр се предају њеној магији, а ко од њих чак и женским чарима.
- Марија није била лакома и од низа особа одбијала је да прими новац. Чак и београдски прота Угљеша Јелић веровао је у њен пророчански дар и уверавао је пријатеље да му је Марија све погодила - стоји у књизи.
А до Срба је дошло и помодарство које раније нису познавали - призивање духова у кућним условима. Причало се да се то радило још и на двору Обреновића. Дипломата Чеда, ожењен Енглескињом, залудео је двор овом праксом, коју су људи радо прихватили, а црквењаци одмахивали главом.
Наравно, то се сматрало преваром и када би гатаре неко оптужио, оне би завршавале у затвору, али би се радо враћале свом старом послу. Фемка је имала толики углед да ју је од “апса” спасао лично начелник краљевске полиције - после хапшења брзо су је пустили, па чак и фијакером одвезли до куће!