ДВЕ ПОТПУНО ДРУГАЧИЈЕ ОСОБЕ У ШЕТЊИ БЕОГРАДОМ: Како престоницу види оптимиста, а како песимиста?

Неки људи уживају у звуку кишних капљица, а други само покисну.

Знам, знам да то звучи као један од оних досадних цитата које сви шерују по друштвеним мрежама (и, да будем искрена, вероватно и јесте) али то не мења чињеницу да је у потпуности истинит! Чак и најцрњи песимиста с времена на време застане и скапира да је свет онолико црн колико му ми дозволимо да то буде. И обрнуто, ако смо спремни да обратимо пажњу на лепе ствари, наше окружење и наш живот ће нам деловати лепше и бићемо срећнији. Постоји безброј научних истраживања која показују да оптимизам директно утиче на то колико ћете срећни бити у животу, јер другачије опажате ствари - али, једно су научна истраживања, а друго је реалност. Зато смо решили да тестирамо ствари у реалном свету и пошаљемо једног оптимисту и једног песимисту у најобичнију шетњу Београдом.

Добили су исту маршуту шетње, исти временски период и исти задатак - обраћајте пажњу на што више детаља, на све што вас обрадује, разнежи, изнервира или разљути. Циљ нам је био да видимо колико ће се њихов доживљај идентичне ситуације разликовати и да на крају видимо ко ће се осећати боље након шетње. Када су се вратили, замолили смо их да нам укратко опишу како је изгледала шетња, шта им је највише запало за око и како се сада осећају.

Ово су њихови одговори.

Оптимиста: Маријана (27)

"Рута коју су ми задали је преко Француске улице до Трга, па кроз Кнез Михаилову, а то је рута којом и иначе често шетам јер ми је успут. Много волим улице на Дорћолу, јер имају душу и подсећају ме на нека старија времена, све те старе зградице са дивним вратима. Има једна кућа при врху улице која делује јако запуштено и старо, али често застанем поред ње јер делује као да не припада Београду, као да је случајно ту залутала... Напољу је баш леп летњи дан и за сад уживам у шетњи. Један од детаља који ми прво запада за око јесу клинци, вероватно из Прве гимназије, који онако чопоративно иду испред мене ка Тргу и смеју се на сав глас, толико слатко да и мени измаме осмех. Ето зато волим лето, носи тај освежавајући оптимизам.

Поред Народног позоришта обавезно застанем и погледам свој одраз у стаклу (немојте да ме осуђујете!) и данас нисам баш задовољна оним што видим. Група туриста пролази поред мене и насмеју ми се, јер виде да се огледам и ја кренем да се смејем. Кад сам стигла на Трг републике приметила сам да је пун људи који чекају да се нађу са неким другим људима, а међу њима и једна девојка са најсавршенијим црвеним ципелама које сам видела у животу! Пришла сам јој да је питам где их је купила, рекла ми је (превише скупо за мој буџет, нажалост) и захвалила се на комплименту. Успут пролазим поред пуних кафића и гледам људе како уживају на сунцу и у пићу и баш м је криво што не могу да седнем и ја мало одморим - пријало би ми.

Мислим да ми је Кнез омиљена улица на свету, али не због радњи, већ због тога што нема шансе да прошетате у поподневним сатима а да не доживите бар три-четири бесплатна концерта на отвореном. Млади, талентовани људи који свирају, певају и играју на улици чине ову шетњу увек посебном и нема шансе да прођем, а да не застанем и не приложим онолико новца колико могу. Искрено, због тога и избегавам Кнез кад негде журим.

Данас је баш леп дан и дође ми да наставим на Калемегдан, али вратила сам се да бих одмах пренела свеже утиске. Драго ми је не само што сам прошетала, него што сам обраћала пажњу на сваки детаљ јер ми је тако речено да радим - приметила сам неке лепе ствари које вероватно иначе занемарујем.

Осећам се боље него пре шетње и мислим да ћу убудуће да радим овакве ствари као експеримент - да терам себе да обраћам пажњу на све што иначе не видим".

Песимиста: Владимир (28)

"Чим сам кренуо схватио сам да ово неће бити јако пријатна шетња, јер је напољу јако вруће и одмах сам се презнојио. Док сам се пео уз Француску улицу нисам могао а да не приметим фасаде зграда које делују као да ће сваког тренутка отпасти и ударити некога у главу, али људима то, изгледа, уопште не смета. Била је доста велика гужва, па сам морао да се пробијам до Трга кроз људе који из дана у дан делују све нервозније и нерасположеније. Не сећам се да су Београђани били такви раније, сад су сви нешто у журби, гурају се, одмах би да се свађају. То ми сваки пут засмета кад шетам градом, јер реално више не можеш нигде да видиш срећне људе осим на ТВ-у.

Гужва је и у саобраћају, па гледам људе у загљављеној 26-ици како се гурају, мокри од зноја и сви до једног нерасположени. А возачи су још гори, мало-мало па неко крене да свира као да ће сад, ето, кад је он затруби, волшебно да се упали зелено на семафору и нестаће гужва! То ме је беш изнервирало на неколико минута и једва сам чекао да изађем до Трга. Успут сам наишао на неког човека који шета много слатко куче, па ме је то орасположило јер је пришао да се игра.

А на Тргу - још више гужве! Кунем вам се, понекад помислим да људи у БГ-у немају појма да у граду постоје и друга места за налажење, не морају сви као овце да блеје поред сата! Кафићи су стандардно препуни људи иако је радни дан и иако сви тако много кукају да немају пара. Улазим у Кнез Михаилову и моментално пожелим да се вратим назад кад видимо колико има људи и колико су радње препуне безвезе гардеробе, а излози најављују нека снижења, а унутра нема ни "с" од снижења и ух... Гомила људи стоји окупљена близу чесме око неког лика који нешто свира. Мало даље низ улицу, једна девојка стоји с леве стране и пева неку песму. Како се пруиближавам Калишу, све више људ налеће на мене и сад стварно одустајем од шетње - ко, побогу, шета по граду по овој врућини и гужви, и ко у томе може да ужива?!

Вратио сам се доста мокар, изиритиран и уморан".