ОД НЕБЕСКОГ СВОДА ДО ЛЕГЛА КРИМИНАЛА: Бразилска авантура Марка Стефановића - Неповратно је украден део мене
"Господин са изузетног пута" открива нам егзотичну дестинацију из сасвим новог угла.
Травел блогер и инфлуенсер Марко Стефановић, кога пратиоци са друштвене мреже Инстаграм знају под псеудонимом "господин са изузетног пута", обишао је више од 40 земаља света, а јединствена искуства са недавног путовања у Бразил одлучио је да подели са читаоцима портала Србија Danas.com.
Авантуриста, истраживач, естета у речи, објављеним снимцима и фотографијама тврди да ова егзотична дестинација није само карневал, самба, фудбал и кајпириња, већ много, много више од тога.
Стефановић за наш портал говори о искуствима из далеког Бразила од лета изнад Рија, посете величанствених туристичких локалитета, па све до одласка у "легло" највећих криминалних група у читавој Јужној Америци.
ПАКИСТАНСКО ВЕНЧАЊЕ ЗА СРПКИЊУ: Јована носила 3 венчанице, тешке 10 кг, а цена ће вас оставити без текста
СРПСКИ ЈЕЗИК од Холивуда до турских серија: ОВЕ светске звезде су причале "по нашки" у култним остварењима
ДА ЛИ ИМАТЕ РАЗЛОГА ЗА БРИГУ? Психолог открива ШТА се крије иза ваших Инстаграм објава и шта то ЗАПРАВО говори о ВАМА!
- Енергија! Божји град је дивљи, необуздан, у њему се све одвија у свом ритму. Нема журбе, ништа не мораш и све можеш. Са једне стране фавеле, на другој рајске пешчане плаже и луксузни квартови, а све то оивичено дивљином и џунглом. Зато се пази оваквих градова, они ће те намамити да украдеш део, с тим да је тај процес увек двосмеран. Рио ће неповратно да украде део тебе...
- Тајна је да заиста проналазим истинску радост и срећу у томе што радим. Мислим да оно што носиш у себи те дочека где год отишао. Зато се увек трудим да путујем отвореног срца и ума, искрено, без скривених мотива, са радозналошћу детета. Нисам тамо да нешто променим, тамо сам да учим, пробам да разумем и постанем боља верзија себе. Верујем да ту емоцију људи препознају.
- Прилично сам спонтан и интуитиван, па се приликом припреме за путовања доста ослањам на те своје особине. Спреман сам да будем неми посматрач, да будем стрпљив, флексибилан, пун емпатије, без великих очекивања и срећа је у томе да живим своја путовања, тако да ту нема пуно калкулација. На њима приказујем себе, свет онакав какав јесте и мој доживљај свега, надајући се да ће то бити довољно. Сматрам да је то једино исправно, без подилажења публици.
- Иако је Сао Паоло највећи град читаве јужне хемисфере, прилично је једноличан. Управо због тога ова локација није за ловце на атракције и инстаграмичне фотографије. Често ме људи питају како могу да видим лепоту где је на први поглед нема. Подухват је пронаћи лепо унутар себе. Она је увек у оку. Моје путовање почиње на границама моје одлучности, међу пукотинама мојих мана и врховима храбрости. Погледи некад стварно јесу прелепи, али оно што пронађеш у себи у тим моментима, то дефинише твоје путовање. Лепота је свуда око нас. Овде сам је пронашао играјући баскет у гету, лутајући уским, графитима ишараним, улицама Вила Мадалене и Бецо до Батмана, покушајем да у шортсу уђем у најелитнији "роофтоп бар", вечером у забаченом старом традиционалном ресторану... Малим стварима, оне су битне.
- Индијанци су веровали да фотографија краде део душе објекта који је на њој, па се надам да успевам у намери "крадљивца" да људима кроз моје објаве омогућим да осете барем делић ових јединствених тренутака.
Скинула ХИЏАБ и обукла МИНИ-СУКЊУ: Стил арапске принцезе њен народ сматра ВУЛГАРНМ и неприкладним!
КОЛИКО СТЕ ИХ ПРОЧИТАЛИ? Ово је списак 99 најбољих књига у историји!
- Свако ко је гледао филм "Божји град", помислио би да само лудак може да оде тамо, међутим, истина је мало другачија. Ствари се мењају, па је спознаја да од туриста могу да зараде отворила могућност туристичких посета фавелама. Сада већ и неке локалне туристичке агенције организују ове туре, уз наравно дозволу групација које управљају овим комунама. Ипак нисам желео класичну туру, хтео сам да доживим праву фавелу, па сам је у друштву члана локалне банде посетио ноћу и то на моторима. Сазнао сам доста о интерним правилима овог места. Овде крађе нема, нити разбојништва, јер се иста кажњавају смрћу. "Једина" опасност су међусобни окршаји банди за превласт и повремени ратови са војском и полицијом. Морам да признам да ми није било свеједно, јер храброст није одсуство страха, већ суочавање. Возећи се таксијем ка Роцинхи, помислио сам да ли сам ја нормалан, али ни у једном моменту нисам помислио да одустанем. Јер да јесам, вратио бих се кући са празнином и осећајем да сам ускраћен за важно искуство. Време се такође потрудило да унесе туробност, јер је на самом улазу у фавелу почео снажан пљусак, док су људи једноставно и даље били ту на киши. Живот се настављао упркос околностима. Осећај нелагодности је нестао истог момента. Желим да напоменем једну битну ствар, посета фавели не би требала да буде забава, већ подсетник да је друштво дубоко посрнуло, омануло и да овакве разлике не би смеле да постоје. У мени је ово продубило осећај захвалности за све што имам, за разлику од људи који овде живе.
- Никад нећу заборавити када сам на путу до врха вулкана и глечера, лутао дивљим пространством Аљаске потпуно сам. Прошао сам територију вукова, на срећу без сусрета са овим дивљим зверима, приближио се лосу који је одмарао, а као врхунац сусрео са гризлијем очи у очи. Иако ме је саветима како се понашати и реаговати, деда Вилфред, низак човек ескимског порекла, припремио за сусрет са овим стидљивим џиновима, такав налет адреналина измешаног са страхом није могао да ми објасни. Морао сам то да осетим стајавши на свега десетак метара од овог прелепог створења, које ме је само погледало и некако знало да му нисам претња, па тако наставило својим путем. Без сигурног заклона, огољен пред природом, схватиш колико си заправо мали део овог универзума, само једна пузла у кругу живота.
- Увек ме на дестинацијама више инспирише нетакнута природа, нисам баш неки урбани тип, и чврсто верујем да људска креативност не може да се такмичи са природом. Најслободније се осећам у дивљини и џунгли. Моји фаворити су увек везани за дивљину, природу и вибрацијску блискост коју остварим. Бразил је огромна земља и ја сам тек загребао по површини. Дефинитивно планирам повратак и обилазак амазоније, Пантанала, Манауса, Игуасу водопада… Због тога набројаћу овде Национални парк Тијуца, Педра до Телеграфо, клуб самбе "Ренесанца", фавела Роцинха, Глава шећера.
- Бразилци су пуни живота, врло енергичан И емотиван народ. Они живе једноставно, од данас до сутра. Тај менталитет ми баш прија и могу да их поистоветим са нама. Људи су такође једна од најбољих ствари на путовањима. Чим стигнем на неку дестинацију, једва чекам да се промувам завученим улицама и осетим живот и пулс места. Трудим се да колико год је могуће дођем у додир са локалним искуством које није прилагођено масовном туризму. Нажалост, дешава се и то често, да на многим локацијама људи који су у константном додиру са туристима у вама виде само долар. Зато је добро, бити флексибилан у плановима и мало скренути са утабаних рута, спознати како људи заправо тамо живе, са чиме се свакодневно суочавају, јести са њима на улицама, причати са старцима и дружити се са децом. Те ситуације и сусрети не могу да вас оставе равнодушним.
- У време пандемије многе ствари није могуће планирати, па самим тим ни дестинације и много ће тога зависити од отворености граница и других регулатива. Увек сам оптимистичан, толико да се често тај оптимизам базира на жељама, а не реалним околностима. Моје следеће жеље су Перу, Амазонија, Папуа Нова Гвинеја и Конго.
Авантуре "господина са изузетног пута" погледајте у галерији испод текста: