Ни у болницама нису прали руке! Дезинфекција шака у здравственим установама је нова појава, ево како су почели са том праксом
Веровали не али редовно прање руку, а посебно њихова дезинфекција, није била уобичајена пракса, ни у домаћинствима, али ни у болницама.
Теорија о хигијени руку настала је средином 19. века када је мађарски гинеколог Игнац Земелвајс почео је да ради на Одељењу за породиље бечке Опште болнице 1846. године.
Ово су проверено најбољи ЛЕКОВИ ЗА МАМУРЛУК! Од хране, преко сауне до методе "клин се клином избија"
Уз помоћ овог ТЕСТА за пет секунди ћете знати да ли сте под СТРЕСОМ!
ШТА УРАДИ ОД ЖИВОТА, ЦРНИ ЧОВЕЧЕ?! "Преварио сам жену, нахватала нас је, али хоће да спасимо брак! Међутим, постоји ЈЕДНО ВЕЛИКО АЛИ..."
Недуго након што је почео да ради у овој болници уочио је велику стопу смртности породиља на свом одељењу. Чак 30 одсто пацијенткиња је умирало након порођаја од порођајне грознице. Земелвајс је направио поређење са другим одељењем које су уместо лекара водиле бабице и установио да нешто није у реду.
После кратког времена, након што је започео своје прво мало али важно истраживање, Земелвајс је увидео да постоји веза између хигијене руку и стопе смртности породиља. У наредне две године Земелвајс је спровео велико истраживање у којем је медицинском особљу наредио да пре свих захвата опере руке и дезинфикује их раствором хлора.
У медицини је тада била распрострањена пракса да се над свим умрлим лицима изводи аутопсија. Тада још увек није било познато да су наше руке, без прања, пуне бактерија, па између сецирања леша и порођаја лекари нису дезинфиковали руке. Због тог незнања породиље су оболевале и у великој мери умирале.
Након спровођења мера доктора Земелвајса, да се пре сваке операције у раствору хлора оперу руке и хируршки инструменти који користе, смртност породиља се аутоматски смањила са 12,3 на 1 одсто.
Ово сазнање о хигијени руку је било револуционарно.
Међутим, због овог открића, истраживач је наишао на бес и негодовање старијих колега. Било је и оних који су га подржали, али многи су покушавали да га на све начине дискредитују. Млади гинеколог је имплицитно довео у питање устаљену праксу бечких лекара који су потицали махом из виших друштвених слојева.
Неколико лекара није могло да схвати да поред тога што лече пацијенте истовремено могу да им науде. Многи нису желели нити смели да признају тачност Земелвајсовог открића, јер би то значило да су одговорни за смрт многих пацијенткиња. Избијале су жучне расправе које су завршавале тиме да су му лекари говорили да умишља и фантазира.
Земелвајсу, на наговор његових противника, није продужен уговор 1849. године у бечкој Општој болници и он се вратио у Пешту. Тамо је наставио са радом, дописивао се са колегама из Хајделберга и Кила и објављивао стручне радове о инфекцијама које се јављају уколико нема редовног прања и нужне дезинфекције руку
Никада није преболео што је Беч одбацио његове тврдње.
Недовољно признат и исцрпљен од непрекидних борби са својим противницима, смештен је у психијатријску болницу Деблинг поред Беча где је умро под неразјашњеним околностима. Име "Земелвајс" није ушло само у све историјске и медицинске уџбенике већ и у речнике многих језика.
Постоји израз "Земелвајс рефлекс" који описује моментално одбацивање неког новог научног сазнања односно информације у корист устаљене праксе без претходне провере или размишљања о њој.