"Незналице праве ДЕПОНИЈУ ОД ГРОБА": Свештеник Далибор открива НАЈБИЗАРНИЈА СУЈЕВЕРЈА везана за ПОГРЕБЕ, посебно осуђује онај везан за ПАРЕ
Људи из незнање срљају на пут греха, а мисле да чине богоугодне ствари, то је парадокс српског православља!
Кад се догоди смртни случај - родбина умрлог нађе се пред многим проблемима. Осим разумљивог, емоционалног шока, стреса, појави се и мноштво недоумица које су тим веће ако је смрт наступила изненада. Људи тада покушавају да испоштују све православне обичаје како би отпратили покојног на вечни починак онако како доликује и како је богоугодно.
Међутим ту се појављује низ обичаја сумњивог порекла, најчешће сујеверја. Ипак, иако су можда са православног становишта неисправни, ови обичаји су са социолошког врло интересантни. А и стара народна изрека (оне су увек тачне, пракса показује) каже "Боље земљу продати, него обичај изгубити", што довољно говори о томе колико је ова пракса важна у традицији једног народа.
О најпознатијим погребним сујеверјим из врањског краја говори нам отац Далибор Јовић, упозоравајући да просечан Србин више ни не зна границу измнеђу празноверја и православља.
"Жена сме бити САВРЕМЕНА и ЛЕПА": Многи сматрају да се у ЦРКВУ не сме са ШМИНКОМ и БЕЗ МАРАМЕ, архимандрит коначно открива ИСТИНУ
"Треба тражити помоћ!" - Сматра се да ЦРКВА одбацује сваку НАУКУ, а да је лечење ДУШЕ БОЖЈА БРИГА, али откуд онда ПРАВОСЛАВНА ПСИХОЛОГИЈА?
Како је смрт недокучива појава, око ње су се развили читави ритуали који се под маском хришћанства практикују најчешће у циљу да би се живи заштитили од мртвих. А то је и њихов највећи грех, јер у Христу су сви живи, а они који су напустили земљу не могу нашкодити онима који су још ту.
- Што се тиче сујеверја, ту је ствар јако занимљива. Она зависе од случаја до случаја, од краја до краја, парохије до парохије, епархије до епархије, града до града. Конкретно код мене у парохији Врањске бање један који је од првих мени упао у уши и очи је да ако је особа рођена јуна месеца било које године не сме да присуствује опелу, говоре му да не присуствује и да не конзумира одређене ствари које се сервирају на трпези после сахране или парастоса. Њих у народу зову једномесечни. Иста 'правила' важе па макар то био неко од ваших најрођенијих.
Отац Далибор подсећа и на распрострањен обичај у свим крајевима Србије, а то је изношење хране на даћама, задушницама и опелима.
- Један од најбизарнијих обичаја је стављање хране у тањир за покојника, коју он сигурно неће окусити, као и изношење енормне количине хране приликом даћа или трпеза. Овај обичај је прихватљив само у оном обичају у ком су га практиковали Апостоли који су празан тањир стављали након његове смрти, васкрсења, 40 дана, дакле до вазнесења, до Спасовдана су пред Господа стављали празан тањир, али нису му мували храну као ови. Они ставе од свега по мало, па кад настављају то је читав асортиман робе, као продавница на тањиру, спаси ме Боже.
Постоје и обичаји који се тичу погребне свите, а посебно за крстоношу: - Међу људима постоји и веровање да онај ко носи крст не сме да се окрене позади према поворци, него искључиво да гледа право, каже он и додаје да ни свештеници нису поштеђени - Верује се да када дође свештеник дође нико не сме да се дружи са њим, да седне поред њега или да се вози колима са њим, јер је сахрањивао.
Из тог страха од смрти настали су обичаји прања руку после сахране, али и паљење палидрвца: - После сахране људе који су присуствовали опалу код куће чека неко са шибицом коју овај треба да упали и да провуче кроз руке, а онда баци иза себе.
Отац Далибор говорећи о оваквој пракси назива ове обичаје накараднима, а посебно као такав оцењује онај везан за кувано жито:
- Да не причам да се према куваном житу које је освешћено људи односе са непоштовањем. Они то после опела или парастоса бацају, јер верују да не ваља да се једе. Судови у којима се носи жито и вино, оно којима се прелива гроб када се спусти сандук у раку, то бацају све унутра у раку и тако праве депонију од гроба, каже он и додаје да је посебно накарадан обичај стављања пара покојнику у сандук:
- Стављање пара покојнику, односно у народу звано мување у груди, које ће покојнику служити да купи нешто тамо. Кад стављају ствари, то је донекле у реду, али новац - то је сачувај Боже. Људи стаљају и неколико стотина евра, уместо да дају некоме коме је потребно и то би било за покој душе.
Лавор са водом се, у неким домаћинствима, ставља испод стола на ком стоји ковчег јер се верује да се тело цеди, а неретко се покривају огледала. А посебно је бизарно чишћење после сахране:
- Домаћице обично чисте кућу након погреба. то је јако бизарно јер испада као да чисте за њим, као да истерују, спаси ме Боже, човека. Оне тада обично метлају кућу, завршава отац Далибор.