"Neznalice prave DEPONIJU OD GROBA": Sveštenik Dalibor otkriva NAJBIZARNIJA SUJEVERJA vezana za POGREBE, posebno osuđuje onaj vezan za PARE
Ljudi iz neznanje srljaju na put greha, a misle da čine bogougodne stvari, to je paradoks srpskog pravoslavlja!
Kad se dogodi smrtni slučaj - rodbina umrlog nađe se pred mnogim problemima. Osim razumljivog, emocionalnog šoka, stresa, pojavi se i mnoštvo nedoumica koje su tim veće ako je smrt nastupila iznenada. Ljudi tada pokušavaju da ispoštuju sve pravoslavne običaje kako bi otpratili pokojnog na večni počinak onako kako dolikuje i kako je bogougodno.
Međutim tu se pojavljuje niz običaja sumnjivog porekla, najčešće sujeverja. Ipak, iako su možda sa pravoslavnog stanovišta neispravni, ovi običaji su sa sociološkog vrlo interesantni. A i stara narodna izreka (one su uvek tačne, praksa pokazuje) kaže "Bolje zemlju prodati, nego običaj izgubiti", što dovoljno govori o tome koliko je ova praksa važna u tradiciji jednog naroda.
O najpoznatijim pogrebnim sujeverjim iz vranjskog kraja govori nam otac Dalibor Jović, upozoravajući da prosečan Srbin više ni ne zna granicu izmneđu praznoverja i pravoslavlja.
"Žena sme biti SAVREMENA i LEPA": Mnogi smatraju da se u CRKVU ne sme sa ŠMINKOM i BEZ MARAME, arhimandrit konačno otkriva ISTINU
"Treba tražiti pomoć!" - Smatra se da CRKVA odbacuje svaku NAUKU, a da je lečenje DUŠE BOŽJA BRIGA, ali otkud onda PRAVOSLAVNA PSIHOLOGIJA?
Kako je smrt nedokučiva pojava, oko nje su se razvili čitavi rituali koji se pod maskom hrišćanstva praktikuju najčešće u cilju da bi se živi zaštitili od mrtvih. A to je i njihov najveći greh, jer u Hristu su svi živi, a oni koji su napustili zemlju ne mogu naškoditi onima koji su još tu.
- Što se tiče sujeverja, tu je stvar jako zanimljiva. Ona zavise od slučaja do slučaja, od kraja do kraja, parohije do parohije, eparhije do eparhije, grada do grada. Konkretno kod mene u parohiji Vranjske banje jedan koji je od prvih meni upao u uši i oči je da ako je osoba rođena juna meseca bilo koje godine ne sme da prisustvuje opelu, govore mu da ne prisustvuje i da ne konzumira određene stvari koje se serviraju na trpezi posle sahrane ili parastosa. Njih u narodu zovu jednomesečni. Ista 'pravila' važe pa makar to bio neko od vaših najrođenijih.
Otac Dalibor podseća i na rasprostranjen običaj u svim krajevima Srbije, a to je iznošenje hrane na daćama, zadušnicama i opelima.
- Jedan od najbizarnijih običaja je stavljanje hrane u tanjir za pokojnika, koju on sigurno neće okusiti, kao i iznošenje enormne količine hrane prilikom daća ili trpeza. Ovaj običaj je prihvatljiv samo u onom običaju u kom su ga praktikovali Apostoli koji su prazan tanjir stavljali nakon njegove smrti, vaskrsenja, 40 dana, dakle do vaznesenja, do Spasovdana su pred Gospoda stavljali prazan tanjir, ali nisu mu muvali hranu kao ovi. Oni stave od svega po malo, pa kad nastavljaju to je čitav asortiman robe, kao prodavnica na tanjiru, spasi me Bože.
Postoje i običaji koji se tiču pogrebne svite, a posebno za krstonošu: - Među ljudima postoji i verovanje da onaj ko nosi krst ne sme da se okrene pozadi prema povorci, nego isključivo da gleda pravo, kaže on i dodaje da ni sveštenici nisu pošteđeni - Veruje se da kada dođe sveštenik dođe niko ne sme da se druži sa njim, da sedne pored njega ili da se vozi kolima sa njim, jer je sahranjivao.
Iz tog straha od smrti nastali su običaji pranja ruku posle sahrane, ali i paljenje palidrvca: - Posle sahrane ljude koji su prisustvovali opalu kod kuće čeka neko sa šibicom koju ovaj treba da upali i da provuče kroz ruke, a onda baci iza sebe.
Otac Dalibor govoreći o ovakvoj praksi naziva ove običaje nakaradnima, a posebno kao takav ocenjuje onaj vezan za kuvano žito:
- Da ne pričam da se prema kuvanom žitu koje je osvešćeno ljudi odnose sa nepoštovanjem. Oni to posle opela ili parastosa bacaju, jer veruju da ne valja da se jede. Sudovi u kojima se nosi žito i vino, ono kojima se preliva grob kada se spusti sanduk u raku, to bacaju sve unutra u raku i tako prave deponiju od groba, kaže on i dodaje da je posebno nakaradan običaj stavljanja para pokojniku u sanduk:
- Stavljanje para pokojniku, odnosno u narodu zvano muvanje u grudi, koje će pokojniku služiti da kupi nešto tamo. Kad stavljaju stvari, to je donekle u redu, ali novac - to je sačuvaj Bože. Ljudi staljaju i nekoliko stotina evra, umesto da daju nekome kome je potrebno i to bi bilo za pokoj duše.
Lavor sa vodom se, u nekim domaćinstvima, stavlja ispod stola na kom stoji kovčeg jer se veruje da se telo cedi, a neretko se pokrivaju ogledala. A posebno je bizarno čišćenje posle sahrane:
- Domaćice obično čiste kuću nakon pogreba. to je jako bizarno jer ispada kao da čiste za njim, kao da isteruju, spasi me Bože, čoveka. One tada obično metlaju kuću, završava otac Dalibor.