ОВАКО СЕ (НЕ) СЛАВИ КРСНА СЛАВА: Протојереј Саша Петровић упозорава ДОМАЋИНЕ да ове ствари НЕ СМЕЈУ ДА ЗАБОРАВЕ - "Не дозволите ЂАВОЉИ КАД за трпезом!"

Слава је прастари народни обичај прославе домаћег заштитника и даваоца код паганског човека. Међу Словенима, најбоље се одржала код Срба. 

Како је пагански народни обичај било немогуће искоренити и код раних христијанизованих Срба, мудри српски архиепископ Сава је у 13. веку канонизовао старе народне обичаје и упутио свештенство да их насилно и узалудно не прогоне, него да им дају хришћанско обележје. Слично су поступиле и друге цркве и једнобожачке религије. Тако слава стиже у хришћанско-православне обичаје. Данашњу форму славе је коначно уобличио митрополит Србије Михаило 1862. године. 

Обичаји везани за славу су се временом мењали, али најважнији хришћански обичаји остали су сачувани. Ипак, са доласком модерних времена многи некада неприкосновени обичаји данас се сматрају излишнима, те се тако један део традиције губи у забораву модернизације. Зато се пред предстојећи велики празник Михољдан ваља подсетити како се слава слави по православним обичајима.

Јесен као времеплов – погледајте најлепшу колекцију обуће инспирисану 70-има!

Јесен као времеплов – погледајте најлепшу колекцију обуће инспирисану 70-има!

"ЗАШТО БАШ ЈА, БОГ ЈЕ НЕПРАВЕДАН!": Преиспитивање вере је део пута, свештеник Рафаило поручује - "БОЛЕСТ није казна, ПРИХВАТИТЕ ЈЕ!"

"ЗАШТО БАШ ЈА, БОГ ЈЕ НЕПРАВЕДАН!": Преиспитивање вере је део пута, свештеник Рафаило поручује - "БОЛЕСТ није казна, ПРИХВАТИТЕ ЈЕ!"

За разлику од већине обичаја који су заједнички за цео народ, свака породица одвојено слави свог свеца. Свеца синови наслеђују од главе породице - обично оца. Ћерке наслеђују славу само ако остану у кући; удате жене обично славе мужевљеву славу.

Свака кућа има једну или две славе годишње (у зависности од свеца, јер некима су посвећена два дана). Ипак, само један је главни дан гозбе у част свеца заштитника (није обавезно исти од два дана за све породице); друго славље се назива „мала слава“, преслава или послужица.

Неке породице прослављају још једног свеца, али у мањем обиму (на пример, када је жена једини потомак из своје матичне породице, да се слава дотичне породице не би изгубила).

Трагове овог обичаја имају или су доскора имали сви Словени, па и Индоевропљани: Трачани, стари Грци, Дачани, (са остацима у Малој Влашкој), Илири (са остацима код Цинцара и северних Албанаца), Римљани и др. Слични обичаји се срећу и у Северној Македонији, деловима Бугарске у врло малом обиму у обе државе, у Бугарској само око Тимока. Слава се среће и код католика у Боки Которској, граду Бару са околином, Конавлима, јужној Херцеговини, Далмацији и Босанском Грахову, код Албанаца католика, неких Муслимана у Босни и Санџаку, православних Влаха, Горанаца и Хрвата на Косову.

Свећење водице

У многим местима је обичај да пре славе свештеник дође у кућу да свети водицу (освешта воду), од које ће касније да буде умешен славски колач.

Домаћица припрема чинију са водом, босиљак, свећу, кандило, тамјан, те пали кандило испред иконе. Тада свештеник освешта воду којом ће бити умешен славски колач.

За ту прилику је потребно припремити: кадионицу, ватру или брикет специјалног угља, тамјан, свећу, свећњак (чирак), босиљак и посуду чисте воде. Све то би иначе требало да се налази на столу, окренуто према икони славе, која би према црквеним правилима требала бити окренута према истоку. Освећена водица се третира као светиња и њоме се пажљиво рукује.

Када се уочи самог дана славе заврше све припреме за сутрашњи дан, том водом и брашном, као и осталим додацима (квасац, со...) меси славски колач. У неким местима слава почиње већ уочи дана, вечером, јер је то литургијски гледано већ нови дан, зато што је у цркви служена вечерња служба (вечерње). Ипак, то је ретка појава, јер се у већини случајева колач реже (сече) на сам дан славе.

Жито

Пред славу у кући се кува жито (кољиво). Жито може да се кува на више начина. Кувано жито или кољиво је у црквеној употреби још од најстаријих времена. Као црквени симбол оно подсећа на биљне жртве из старог завета. Сматра се да оно представља илустровану везу овоземаљског и загробног живота.

Према црквеним изворима, потпуно је погрешно не спремати жито за Аранђеловдан и Илиндан под изговором да су они "живи светитељи" из следећих разлога:

1. Жито се не приноси за покој душе светитеља, већ за покој душа предака који славише славу пре нас.
2. Православни хришћани сматрају да нема живих и мртвих светитеља, већ да су сви живи и посредују пред Богом за нас. Што, дакле, значи да се не молимо ми за њих већ они за нас.

Одлазак у цркву

Када осване дан славе, у цркву се носи Славски колач, жито и црно вино. У цркви се врши заједничко освећење жита и благосиљање хлеба и вина, а онда свештеник свако жито посебно прелије, и сваки колач посебно реже. Том приликом свечар преда свештенику пре литургије, читуљу (списак живих и преминулих чланова породице) ради помена и вађења честица на проскомидији-живих за здравље, а преминулима за покој душе.

Колачар (онај ко носи колач у цркву) прилаже цркви своје дарове: тамјан, уље, вино..., а у новије време је то и новац, који црква троши сходно својим потребама.

Сеча колача

Тамо где је наслеђена породична пракса или се заводи нова, да се колач реже у кући, треба поступити на следећи начин.

Још увече, или рано ујутру стави се на сто све што је потребно за обред, а сто је за ту прилику окренут према икони, односно према истоку. На столу треба да су: славски колач, жито (кољиво), чаша црног вина, свећа, списак живих и преминулих чланова породице ради молитвеног помена, кадионица са брикетом и шибицом или упаљачем. Поред вина и жита се налази кашичица, а поред славског колача нож. Пред сам почетак обреда се пали свећа (може и раније), док је кандило упаљено још увече, и горело је у току ноћи. Кад свештеник дође у кућу, на столу је све што је потребно. После уобичајног поздрава, домаћин приђе свећи, прекрсти се и припали је. После тога свештеник, чита молитву Оче наш, и тропара славе, и на крају молитву за освећење жита. За време овог обреда, окаде се: икона, славски колач, жито (кољиво), вино, просторија у којој се слави, као и присутни чланови породице и гости. Непоследно после обреда, не прекидајући ток, свештник прелази на резање славског колача. За то време почињу да се певају тропари.

Прослава

Слава окупља целу породицу и обично се припрема гозба, укључујући традиционална јела: славски колач и кољиво. Кољиво (или жито) прави се од куване пшенице. Може да се припреми на разне начине, али најчешће садржи орахе, орашчиће и/или каранфилиће и мед. Пшеница је симбол Васкрсења Христовог. У зависности од тога да ли слава пада за време поста, остатак гозбе или садржи животињске производе (мрсна слава) или не (посна слава).

Како се НЕ СЛАВИ СЛАВА

Протојереј Саша Петровић упозорава да се опасна пракса увукла међу наше људе, те да им је од самог свеца постала преча прослава - јело и пиће. Тако се слава често изобличи у потпуну супротност - уместо побожног мира завлада често пијана граја.

- Домаћин треба да буде веома будан, да не дозволи да се за славски свечаним ручком употребљавају било какве профане или непристојне речи. Све оно што не бисте изговорили у цркви, немојте рећи ни за славском трпезом. 

- Као што се у цркви не пуши тамо где се кади Божји тамјан, тако је апсолутно недопустиво да код куће када гори славска свећа да гости пуше и да приносе ђавољи кад. Слава са својим елементима, хлебом, житом и вином, сигурно је нешто што симболизује Христову Тајну вечеру, што симболизује самог господа Исуса Христа који је присутан међу нама, јер се поздрављамо када целивамо свети хлеб "Христос посреди нас", дакле, Христос је међу нама. 

- Било би заиста пожељно да сви чланови породице науче тропар своје крсне славе и оно што треба да буде обавезно за све, да прочитају житије свога светитеља, да се упознају са својим светитељем. Људи треба да науче да другују са својим свецем, а како ће другачије то научити него кроз молитву. И онда осећамо присност и духовну везу са њим, осећамо његово присуство у нашем животу и да нам он помаже.