OVAKO SE (NE) SLAVI KRSNA SLAVA: Protojerej Saša Petrović upozorava DOMAĆINE da ove stvari NE SMEJU DA ZABORAVE - "Ne dozvolite ĐAVOLJI KAD za trpezom!"
Sa dolaskom modernih vremena mnogi nekada neprikosnoveni običaji danas se smatraju izlišnima. Zato se pred predstojeći veliki praznik Miholjdan valja podsetiti pravoslavnog kanona
Slava je prastari narodni običaj proslave domaćeg zaštitnika i davaoca kod paganskog čoveka. Među Slovenima, najbolje se održala kod Srba.
Kako je paganski narodni običaj bilo nemoguće iskoreniti i kod ranih hristijanizovanih Srba, mudri srpski arhiepiskop Sava je u 13. veku kanonizovao stare narodne običaje i uputio sveštenstvo da ih nasilno i uzaludno ne progone, nego da im daju hrišćansko obeležje. Slično su postupile i druge crkve i jednobožačke religije. Tako slava stiže u hrišćansko-pravoslavne običaje. Današnju formu slave je konačno uobličio mitropolit Srbije Mihailo 1862. godine.
Običaji vezani za slavu su se vremenom menjali, ali najvažniji hrišćanski običaji ostali su sačuvani. Ipak, sa dolaskom modernih vremena mnogi nekada neprikosnoveni običaji danas se smatraju izlišnima, te se tako jedan deo tradicije gubi u zaboravu modernizacije. Zato se pred predstojeći veliki praznik Miholjdan valja podsetiti kako se slava slavi po pravoslavnim običajima.
Jesen kao vremeplov – pogledajte najlepšu kolekciju obuće inspirisanu 70-ima!
"ZAŠTO BAŠ JA, BOG JE NEPRAVEDAN!": Preispitivanje vere je deo puta, sveštenik Rafailo poručuje - "BOLEST nije kazna, PRIHVATITE JE!"
Za razliku od većine običaja koji su zajednički za ceo narod, svaka porodica odvojeno slavi svog sveca. Sveca sinovi nasleđuju od glave porodice - obično oca. Ćerke nasleđuju slavu samo ako ostanu u kući; udate žene obično slave muževljevu slavu.
Svaka kuća ima jednu ili dve slave godišnje (u zavisnosti od sveca, jer nekima su posvećena dva dana). Ipak, samo jedan je glavni dan gozbe u čast sveca zaštitnika (nije obavezno isti od dva dana za sve porodice); drugo slavlje se naziva „mala slava“, preslava ili poslužica.
Neke porodice proslavljaju još jednog sveca, ali u manjem obimu (na primer, kada je žena jedini potomak iz svoje matične porodice, da se slava dotične porodice ne bi izgubila).
Tragove ovog običaja imaju ili su doskora imali svi Sloveni, pa i Indoevropljani: Tračani, stari Grci, Dačani, (sa ostacima u Maloj Vlaškoj), Iliri (sa ostacima kod Cincara i severnih Albanaca), Rimljani i dr. Slični običaji se sreću i u Severnoj Makedoniji, delovima Bugarske u vrlo malom obimu u obe države, u Bugarskoj samo oko Timoka. Slava se sreće i kod katolika u Boki Kotorskoj, gradu Baru sa okolinom, Konavlima, južnoj Hercegovini, Dalmaciji i Bosanskom Grahovu, kod Albanaca katolika, nekih Muslimana u Bosni i Sandžaku, pravoslavnih Vlaha, Goranaca i Hrvata na Kosovu.
Svećenje vodice
U mnogim mestima je običaj da pre slave sveštenik dođe u kuću da sveti vodicu (osvešta vodu), od koje će kasnije da bude umešen slavski kolač.
Domaćica priprema činiju sa vodom, bosiljak, sveću, kandilo, tamjan, te pali kandilo ispred ikone. Tada sveštenik osvešta vodu kojom će biti umešen slavski kolač.
Za tu priliku je potrebno pripremiti: kadionicu, vatru ili briket specijalnog uglja, tamjan, sveću, svećnjak (čirak), bosiljak i posudu čiste vode. Sve to bi inače trebalo da se nalazi na stolu, okrenuto prema ikoni slave, koja bi prema crkvenim pravilima trebala biti okrenuta prema istoku. Osvećena vodica se tretira kao svetinja i njome se pažljivo rukuje.
Kada se uoči samog dana slave završe sve pripreme za sutrašnji dan, tom vodom i brašnom, kao i ostalim dodacima (kvasac, so...) mesi slavski kolač. U nekim mestima slava počinje već uoči dana, večerom, jer je to liturgijski gledano već novi dan, zato što je u crkvi služena večernja služba (večernje). Ipak, to je retka pojava, jer se u većini slučajeva kolač reže (seče) na sam dan slave.
Žito
Pred slavu u kući se kuva žito (koljivo). Žito može da se kuva na više načina. Kuvano žito ili koljivo je u crkvenoj upotrebi još od najstarijih vremena. Kao crkveni simbol ono podseća na biljne žrtve iz starog zaveta. Smatra se da ono predstavlja ilustrovanu vezu ovozemaljskog i zagrobnog života.
Prema crkvenim izvorima, potpuno je pogrešno ne spremati žito za Aranđelovdan i Ilindan pod izgovorom da su oni "živi svetitelji" iz sledećih razloga:
1. Žito se ne prinosi za pokoj duše svetitelja, već za pokoj duša predaka koji slaviše slavu pre nas.
2. Pravoslavni hrišćani smatraju da nema živih i mrtvih svetitelja, već da su svi živi i posreduju pred Bogom za nas. Što, dakle, znači da se ne molimo mi za njih već oni za nas.
Odlazak u crkvu
Kada osvane dan slave, u crkvu se nosi Slavski kolač, žito i crno vino. U crkvi se vrši zajedničko osvećenje žita i blagosiljanje hleba i vina, a onda sveštenik svako žito posebno prelije, i svaki kolač posebno reže. Tom prilikom svečar preda svešteniku pre liturgije, čitulju (spisak živih i preminulih članova porodice) radi pomena i vađenja čestica na proskomidiji-živih za zdravlje, a preminulima za pokoj duše.
Kolačar (onaj ko nosi kolač u crkvu) prilaže crkvi svoje darove: tamjan, ulje, vino..., a u novije vreme je to i novac, koji crkva troši shodno svojim potrebama.
Seča kolača
Tamo gde je nasleđena porodična praksa ili se zavodi nova, da se kolač reže u kući, treba postupiti na sledeći način.
Još uveče, ili rano ujutru stavi se na sto sve što je potrebno za obred, a sto je za tu priliku okrenut prema ikoni, odnosno prema istoku. Na stolu treba da su: slavski kolač, žito (koljivo), čaša crnog vina, sveća, spisak živih i preminulih članova porodice radi molitvenog pomena, kadionica sa briketom i šibicom ili upaljačem. Pored vina i žita se nalazi kašičica, a pored slavskog kolača nož. Pred sam početak obreda se pali sveća (može i ranije), dok je kandilo upaljeno još uveče, i gorelo je u toku noći. Kad sveštenik dođe u kuću, na stolu je sve što je potrebno. Posle uobičajnog pozdrava, domaćin priđe sveći, prekrsti se i pripali je. Posle toga sveštenik, čita molitvu Oče naš, i tropara slave, i na kraju molitvu za osvećenje žita. Za vreme ovog obreda, okade se: ikona, slavski kolač, žito (koljivo), vino, prostorija u kojoj se slavi, kao i prisutni članovi porodice i gosti. Neposledno posle obreda, ne prekidajući tok, sveštnik prelazi na rezanje slavskog kolača. Za to vreme počinju da se pevaju tropari.
Proslava
Slava okuplja celu porodicu i obično se priprema gozba, uključujući tradicionalna jela: slavski kolač i koljivo. Koljivo (ili žito) pravi se od kuvane pšenice. Može da se pripremi na razne načine, ali najčešće sadrži orahe, oraščiće i/ili karanfiliće i med. Pšenica je simbol Vaskrsenja Hristovog. U zavisnosti od toga da li slava pada za vreme posta, ostatak gozbe ili sadrži životinjske proizvode (mrsna slava) ili ne (posna slava).
Kako se NE SLAVI SLAVA
Protojerej Saša Petrović upozorava da se opasna praksa uvukla među naše ljude, te da im je od samog sveca postala preča proslava - jelo i piće. Tako se slava često izobliči u potpunu suprotnost - umesto pobožnog mira zavlada često pijana graja.
- Domaćin treba da bude veoma budan, da ne dozvoli da se za slavski svečanim ručkom upotrebljavaju bilo kakve profane ili nepristojne reči. Sve ono što ne biste izgovorili u crkvi, nemojte reći ni za slavskom trpezom.
- Kao što se u crkvi ne puši tamo gde se kadi Božji tamjan, tako je apsolutno nedopustivo da kod kuće kada gori slavska sveća da gosti puše i da prinose đavolji kad. Slava sa svojim elementima, hlebom, žitom i vinom, sigurno je nešto što simbolizuje Hristovu Tajnu večeru, što simbolizuje samog gospoda Isusa Hrista koji je prisutan među nama, jer se pozdravljamo kada celivamo sveti hleb "Hristos posredi nas", dakle, Hristos je među nama.
- Bilo bi zaista poželjno da svi članovi porodice nauče tropar svoje krsne slave i ono što treba da bude obavezno za sve, da pročitaju žitije svoga svetitelja, da se upoznaju sa svojim svetiteljem. Ljudi treba da nauče da druguju sa svojim svecem, a kako će drugačije to naučiti nego kroz molitvu. I onda osećamo prisnost i duhovnu vezu sa njim, osećamo njegovo prisustvo u našem životu i da nam on pomaže.