"15 година сам читала Оче наш механички": ЗАМОНАШИЛА се са само 13 година, а онда се РАЗОЧАРАЛА и схватила да је била у ЗАБЛУДИ
Једно време је живела и потпуно сама у манастиру Бајчетина, а ево шта је прво урадила када га је напустила
Живот је испуњен успонима и падовима, срећом и несрећом, сузама и смехом. Свако од нас се са њиме суочава на својствен начин и утеху у тешким тренуцима проналази у ономе што баш њега испуњава.
Савремен човек се најчешће окреће материјалним стварима покушавајући са њима да зарпа празнину у себи, а тек када постане стварно тешко сети се Бога. Ипак, постоје људи који су свој живот одлучили да посвете Богу, а овакву одлуку и ступање у монашке одоре мотивисале су различите животне прилике - неки траже мир, неки спас, а неки слободу (ма колико то парадоксално звучало).
"Три пута пуцао у икону Исуса Христа!" Монах СВЕДОЧИ о МОНСТРУОЗНОМ поступку човека, СТИГЛА га је ТЕШКА СУДБИНА
"А, на кога ЛИЧИ?": Наука коначно има одговор, ДЕЦА ове карактеристике сигурно НАСЛЕЂУЈЕТЕ од ТАТЕ - маме, на вас су ПАМЕТНА
Дешава се, међутим, да монашки начин живота привлачи људе од малих ногу. То је био случај са Ирином Брковић, младом девојком која је пола свог живота провела у манастиру, а онда одлучила да га напусти. Ово је њена прича.
Ирина је била као и сва друга деца, али имала је необјашњиву жељу да живи у манастиру:
- Моја прича о одласку у манастир почиње у манастиру Дечани 2003. године. То је био мој први одлазак на Космет, у својој 13. години. Тада и одлучујем да ћу свакако једног дана отићи у манастир. Била сам опчињена и самим појањем монаха у Дечанима и њиховом предивном службом коју су они служили сваког дана, прича Ирина и додаје:
- С обзиром да је моја мама тамо упознала једну мати Катарину, која је била игуманија у манастиру Кончулу, требало је да она и ја одемо у тај манастир у госте током мог летњег распуста. Али то се није десило... Без обзира на то, ја тог 13. августа 2003. године одлазим у манастир Каменац да бих тамо остала 2-3 дана, међутим, остала сам 15 дана и нисам хтела да се вратим кући, међутим Ирина је морала да се врати код родитеља:
- Свакако, морала сам да се вратим кући те 2003. године, да бих завршила основну школу. Велика жтва мојих родитеља је била то што су они мене сваког викенда возили у манастир Каменац, тако да сам ја тамо проводила сваки слободан дан. Основну школу завршила сам са Вуковом дипломом, као што сам завршила и музичку на одсеку за флауту.
- 28. августа 2005. године са благословом мојих родитеља одлазим коначно у манастир Каменац и тамо завршавам стаж искушенице који траје 4 године. Тако да сам се замонашена 30. августа 2009. године. Остала сам у каменцу све до 15. августа 2017. године. 28. августа 2017. године прелазим у манастир Бајчетина на Гледићким планинама и тамо остајем све до мог изласка из манастира - 8. фебруара 2021. године.
Ирина је по изласку из манастира почела да се бави маркетингом и завршила је средњу школу. Планира и да упише факултет у октобру, а сада се присећа како је 3 и по године живела сама у манстиру:
- После 12 и по година у манастиру Каменац, отишла сам у манастир Бајчетина, познатији по томе што је бивши председник Србије, Томислав Николић саградио цркву која је претворена у манастир, са циљем да ту оснујем монашку заједницу. Међутим, то се није десило, прича Ирина и додаје:
- Остајем ту сама самцијата 3 и по године, окружена само брдима на тој Гледићкој висоравни. За дивно чудо, нисам уопште била уплашена. Мислила сам да, ако ме не сачувају Господ, мајка Божја, Анђео Чувар и Св. Димитрије коме је манастир посвећен, како ћу се ја сама сачвати?!
Разлоге напуштања монашког живота открила је не кријући да је била почела да сумња у институцију манастира, али и у себе:
- После 11 година живота у манастиру, почела сам да се преиспитујем о мом односу према манастирском начину живота. 5 година сам била на тој клацкалици. Током једног разговора сестра ме је питала да ли сам се некада молила да буде воља Божја. Тада сам схватила да сам молитву Оче наш свих 15 година читала махинално уопште не обраћајући пажњу на те речи. И кренем да се молим "само да буде воља Твоја", 3 дана само то и дођем до решења да је боље рећи "Хвала ти Господе за све, али ја више не могу" и отићи, него остати у манастиру и од немоћи кренути да срамотим Цркву, манастир, мантију, монаштво, оца, мајку и на крају себе. То се десило 2021. године и захвална сам Богу на свему.
На питање шта је прво урадила након напуштања манастира одговорила је у стилу младе девојке:
- Ошишала се, средила обрве и нокте.
Много људи подржава Ирину, али ту су и они који мисле да није била достојна позива и да је осрамотила Цркву. Шта ви мислите о животној одлуци тако младе девојчице и њеном спознању?