Нашу глумицу МУЖ БАТИНАМА ВРАЋАО КУЋИ! Жанка Стокић удата на силу - чистила улице, па умрла сама (ФОТО)
Животна прича Жанке Стокић, глумачке диве која је популарност стекла играјући у комедијама, налик је на трагедију.
Велика српска позоришна глумица Живана Стокић – Жанка (1887-1947), позната по тумачењу ликова из дела Бранислава Нушића, своју највећу популарност стекла је играјући у комедијама, али њен живот и дан данас интригира јавност.
О Жанкином животу се и данас, могу наћи опречне инфомације у медијима. Одувек је било спорно место њеног рођења, емотивне везе, боемски живот, ангажман током немачке окупације… Ипак две ствари су сигурне и то данас нико не оспорава – била је изузетно даровита глумица и није заслужила да јој се одузме национална част.
СВЕТУ НЕЋЕ БИТИ ЛАКО! Најава НОВИХ НЕПОГОДА И БОЛЕСТИ на ПРОЛЕЋЕ - од њених речи подилази језа
НЕШТО ЧУДНО СЕ ДЕШАВА СА СУНЦЕМ, КАО ДА СЕ ОДЛОМИО КОМАД! Научници шокирани, уочен је тајанствени поларни вртлог
Писало се да је рођена је у Великом Градишту и да је као мала остала без оца, а да је додатно њену тужну судбину погоршало то, што је морала на иницијативу очуха да се уда са само 14 година.
Говорило се да је Жанка одувек волела глуму, а управо је због глуме и побегла из свог наметнутог брака. Наиме, у оно време у Зајечар су долазиле разне позоришне трупе, а она је са једном од њих, трупом Љубомира Рајчића - побегла. Први "уметнички" задатак у трупи за Жанку је био - прање веша. Убрзо ју је муж батинама вратио кући, али је она поново побегла и тада је у заштиту узима глумац Аца Гавриловић, за кога се говорило да јој је касније постао велика љубав.
Краљица комедије
Прекретницу у њеној каријери доноси гостовање у Београду августа 1911, када ју је запазио Милан Грол, знаменита личност овдашње културе и позоришног живота, а само месец дана касније бива примљена у Народно позориште у Београду, где убрзо игра у представама "Фигарова женидба", "Сирано де Бержерак", "Родољупци"... Као већ чувена глумица, пишу хроничари, 7. марта 1929, за свој јубилеј - четврт века уметничког рада - од десет часова ујутро примала је честитке и поклоне у једној скадарлијској кафани.
Прва изведба данас култног комада Бранислава Нушића "Госпођа министарка" била је 25. маја 1929. у режији Витомира Богића. Сматра се да је славни комедиограф овај комад писао баш за Жанку, што неки оспоравају. У сваком случају, представа је доживела велики успех, до 1941. изведена је више од 200 пута, гостовала у Прагу, Будимпешти, Бечу, Варшави, Кракову... Имала је, наравно, Жанка Стокић и других култних и чувених улога.
На предлог Мире Ступице установљена је награда "Жанка Стокић"
Држава Србија и Црна Гора је штампала поштанске маркице са њеним ликом и 2003. на предлог Мире Ступице установљена је награда "Жанка Стокић" чији су лауреати наше велике глумице: Милена Дравић, Цеца Бојковић, Мира Бањац, Дара Џокић и друге.
Награда Жанка Стокић додељује се глумицама које су својим радом изузетно допринеле српској филмској, телевизијској и позоришној уметности. Заједно са Добричиним прстеном представља најважнију награду која се у Србији додељује за глумачку делатност.
Миру Ступицу су њене колеге - глумци, почаствовали титулом „Највеће српске глумице прошлога века“. Том приликом Ступица је рекла у свом свечаном говору у Народном позоришту, следеће:
Нисам ја највећа српска глумица прошлога века. Највећа глумица коју је српско позориште имало је Жанка Стокић, која је неправедно заборављена, а толико је задужила позоришну уметност и нашу културу. Зато молим нашу културну јавност да Жанку Стокић врати на место које јој припада, и предлажем да се установи глумачка награда која ће се звати „Велика Жанка“, пише Wikipedia.
Сама Мира Ступица није добитница Велике Жанке. Но будући да је била оснивач и доживотни председник комисије која додељује ову награду, глумица је самим тим била ван избора.
Осуђена на губитак националне части
Жанка је боловала од разних болести међу којима је и дијабетес. За време Другог светског рата играла је у позориштима Весељаци и Централа за хумор као и у програмима радио Београда који су директно били под немачком управом. По завршетку рата комунисти су је оптужили за сарадњу са окупаторима. Изашла је на суд без браниоца, а као аргумент износи то да јој је био потребан новац како би набавила инсулин. Плакала је док се њена публика, која је присуствовала суђењу, смејала и вређала је. Осуђена је на забрану јавног рада и губитак националне части на осам година. Како извори наводе одређен јој је и друштвено користан рад па је чистила улице.
Важила за великог боема
Своје слободно време је најрадије проводила у скадарлијским кафанама посебно у "Три шешира", где је умела да дочека и зору. Такође, једна од њених страсти био је и покер.
Причало се да поред великог успеха, играња у комедијама, Жанка није могла да сакрије своју меланхолију због тешког детињства и трагедија које су је задесиле. У кафанама је често друговала са београдским краљем смеха чича Илијом Станојевићем.
Жанка је дочекујући често и јутра у кафани са сетом слушала чувену Софку Николић. Писало се да је Жанка у једном периоду и живела прекопута ресторана "Два јелена" где је небројно пута и проводила дане.
Својом харизмом и осмехом шармирала је људе и ван позоришта те без ње није могао да прође ниједан важан догађај. То доказују и многобројни поклони и честитке које је добијала од својих обожаваоца. Живела је са два пса у кући на Топчидерском брду, коју је за време своје успешне каријере приуштила да купи.
"Ја у љубав не верујем, а волела сам лудо"
После завршена четири разреда школе, мајка и очух су одлучили да Жанку удају и то за много старијег човека од ње. Њено пријатељство са глумцем из позоришне дружине Александром Гавриловићем убрзо је прерасло у љубав. Александар је био Жанкина велика љубав, али су заједно провели само 6 година, након чега је Александар оставио због друге глумице.
- Ја у љубав не верујем, не верујем да су ме икада и волели. То никада није било искрено, а волела сам лудо - саопштила је својевремено Жанка Стокић.
Обожавала је животиње
У љубав разочарана Жанка, није умела другачије да живи него да ту љубав исказује, па и према животињама. Остали су запамћени њени канаринци, и наравно пси Милкица и Лолица. А у интервјуима је радије причала о псима него о себи.
Служавка је сахранила на Топчидерском гробљу
1947. године посетио је Миливоје Живановић и рекао да јој је све опроштено што се тиче њене осуде и губитка национална части и да може да се врати у позориште, међутим у тада ново Југословенско драмско. Била је јако болесна и три дана након тога је преминула. Жанку није сахранила ни држава, ни позориште већ њена служавка с натписом: "Својој племенитој газдарици Жанки подижем овај споменик, благодарна Магда." Сахрањена је на Топчидерском гробљу, уз песму по њеној жељи - „Ој, Мораво“, а сведоци су причали да је то био испраћај који Београд није видео још од смрти Ђуре Јакшића. Причало се да је њена верна публика воловска кола која су возила њене посмртне остатке до Топчидерског гробља обасипала цвећем, а полиција је палицама растеривала хиљаде уплаканих Београђана.