Побио је више НЕМАЦА него сви ЈУГОСЛОВЕНСКИ ХЕРОЈИ заједно, ДРУГОВАО је са ТИТОМ лично, а њега је ПОКОРИЛА једна ЖЕНА - "Ваздух трепери као да НЕБО ГОРИ..."

Био је Валтер, Столе у бици на Неретви, трговац перјем Мирта, балкански алфа мужјак Трокрилни, који „не воли да му се тетке мувају по стану док ради", официр ЈНА Гвозден, који је „другу Титу ишао на сахрану 350 километара пешке".

Био је народни посланик у четири скупштинска сазива и кандидат Социјалистичке партије Србије на председничким изборима 2002. под слоганом „Знамо се".

Политичка парола је била тачна, јер је био најпопуларнија филмска звезда у бившој Југославији и глумац кога су волели милиони Кинеза.

Велимир Бата Живојиновић, глумац који је одиграо највише улога у југословенском филму, преминуо је 22. маја 2016. године.

И Валтер је био беба...

Живојиновић је рано детињство провео у родном селу својих родитеља - Кораћици, подно планине Космај - као треће и најмлађе дете у скромној службеничкој породици. Отац Драгољуб, Баја, радио је као судски извршитељ у Општинском суду у Младеновцу, а мајка Тиосава, Тинка, била је домаћица која се касније запослила у ковници новца у Београду. Две старије сестре, Надежда Нада и Станка Цале, давале су му константну и безрезервну подршку од најранијих дана.

Још док је био беба, сестра Цале га је прозвала Бата и тако је за цео живот понео надимак по коме ће бити познатији него по правом имену. Први разред основне школе је завршио у Кораћици, у основној школи која се налазила тик уз његову родну кућу. Затим је школовање наставио у Београду, где су му родитељи добили службу и настанио се на Врачару - у Милешевској улици у доњем делу Црвеног крста, недалеко од Каленић пијаце - где ће провести највећи део свог живота. Рано детињство прекинуто Другим светским ратом обележила су велика разарања и немаштина.

Таленат за глуму открио је сасвим случајно, када је на позив редитељке Соје Јовановић почео да ради при Академском позоришту у Београду, али као сценски радник и повремени статиста. Бата је тада схватио да је уметност посао којим ће се бавити, те уписује две средње глумачке школе, у Нишу и Новом Саду.

На четвртој години одлази на пријемни испит чувене "Позоришне академије у Београду",  бива одбијен, али ни следеће године му не успева да постане студент престижне школе. Живојиновића такав след догађа није демотивисао, већ је нашао привремене послове како би преживео. Радио је као молер, столар, извршитељ. 

На мајчин наговор Бата је још једном отишао на пријемни, те из трећег пута уписује чувени глумачки факултет, давне 1954. године. Студирао је у класи са легендарним Љубом Тадићем, Оливером Марковић, Ђузом Стојиљковићем.

- Почео сам да учим од глумаца окупљених у Академском позоришту Бранко Крсманац. Са друштвом са Црвеног крста сам често седео у парку преко пута хотела Москва и слушао вику и вриску из оближњег подрума. Спуштали бисмо се до прозора, у Крсманцу је Соја Јовановић радила представу. Пошто смо седели на прозору и гласно коментарисали то што видимо, неко од глумаца је дрекнуо: “Или уђите или бежите одатле!” Једини сам ушао, остали су се разбежали.

Како је Бата постао Валтер

- Бата је био од оне ретке сорте глумаца који улази у кадар као Бата Живојиновић, а ми гледаоци му истовремено верујемо да је он лик који игра, описује га редитељ Рајко Грлић, који је с њим снимио филм У раљама живота.

У првој филмској улози у Песми с Кумбаре (1955) редитеља Радоша Новаковића није проговарао.

- Бата је окупљао нас клинце из краја, водио на представе, био је наш идол, каже адвокат Радослав Лале Вујадиновић за BBC на српском.

Вујадиновић је о дружењу на Црвеном крсту с познатим глумцем „увек спремим за шалу и авантуру" писао у монографији Валтер, пре Валтера.

Сећа се како га је Живојиновић водио на снимање филма Суботом увече (1957) Владимира Погачића у којем је играо боксера.

Према пријатељима је имао заштитнички однос, каже Вујадиновић, сећајући се како је Живојиновић рекао чувеном глумцу Павлу Минчићу: - Чувај ми овог клинца.

Свој таленат за глуму открио је са 15 година, захваљујући редитељки Соји Јовановић која га је позвала да се придружи Академском позоришту у Београду, где је повремено радио као сценски радник а понекад и као статиста. До тада потпуно непознат уметнички свет потпуно га је очарао и заробио. Управо тада је схватио да је глума позив којим ће се бавити целог живота. 

Уместо класичне гимназије, похађао је наизменично средње глумачке школе у Нишу и Новом Саду. На четвртој, последњој години средње глумачке школе у Новом Саду, покушао је да се упише на Позоришну академију у Београду, али је био одбијен, баш као и следеће године након завршетка средње школе. Тих годину дана се бавио најразличитијим пословима како би преживео. 

Радио је као милиционер, молер, столар и као извршитељ у општини Врачар. Касније, као већ потпуно остварен глумац, неколико пута је у интервјуима потврдио да су му то све била драгоцена искуства која је здушно користио у тумачењу улога. Иако је у то време добио понуду за стални ангажман од Црногорског народног позоришта у Титограду, уз мајчину подршку и на њено инсистирање одлучио је да поново конкурише на београдској Позоришној академији.

Коначно је примљен из трећег покушаја, 1954. године када започиње једна од највећих и најузбудљивијих глумачких каријера на овим просторима. У Београдском драмском позоришту, које се тада звало "Савремено позориште", играо је више година; у том периоду је имао по 300 ангажмана годишње. По сопственом признању, у окружењу изузетне генерације глумаца која је тада наступала (Љуба Тадић, Раде Марковић, Оливера Марковић, Михајло Мика Викторовић, Ђуза Стојиљковић и др.) није имао много шансе да се истакне у матичном позоришту.

Бата Живојиновић је више волео позориште од филма, иако је у њему играо само неколико година. Његов филмски деби из 1955. године у филму Песма са Кумбаре редитеља Радоша Новаковића био је почетак изузетно плодне каријере.

Живојиновић је, без сумње, одиграо више филмских улога од било ког глумца у историји југословенске кинематографије. Континуирану филмску каријеру, због које напушта позориште, започео је епизодама у Влаку без возног реда из 1959. године и Рату из 1960. године. Оба наведена остварења је режирао Вељко Булајић, у чијим ће скоро свим каснијим филмовима Бата Живојиновић играти главне улоге.

Глумио је и хероје и зликовце и лако је прелазио из улоге главног у улогу споредног лика. Током ’60-их се филмовима попут Козаре (1962), Три (1965), Операције Београд (1968) и Битке на Неретви (1969) устоличио као једна од највећих звезда кинематографије бивше Југославије, али је зенит његове популарности дошао током ’70-их филмовима са тематиком Другог светског рата. Један од најпознатијих његових филмова из овог периода је Валтер брани Сарајево из 1972. године, који је постигао велики успех у Кини где је Живојиновић био веома популаран. Током ’80-их, Живојиновић је пародирао на своју слику акционог хероја улогама у низу лаких комедија.

Током периода владавине Јосипа Броза Тита снимио је велики број партизанских филмова, и био је — како је сам истицао у медијима — добар пријатељ са доживотним председником СФР Југославије Јосипом Брозом Титом. Живојиновић је био активан члан владајуће политичке странке Савеза комуниста Југославије у СФР Југославији. Године 1990. изабран је за народног посланика у Народној скупштини Републике Србије. Од 1991. је био активан на политичкој сцени као члан Социјалистичке партије Србије. У септембру 2002. је био кандидат Социјалистичке партије Србије на неуспелим изборима за председника Србије.

Живојиновић је био иницијатор, оснивач и први председник Удружења филмских глумаца Србије, а такође је својевремено био и директор филмског програма Слободарских свечаности у Сопоту.

Заједно смо одрастали...

Прича Велимира Бате и Јулијане Луле Живојиновић нас уверава да заиста постоји права љубав, она која се описије чувеном реченицом "док нас смрт не растави".

Чувени Валтер и уједно један од домаћих глумаца који имали највише улога током свог живота је своју Лулу знао још од малена. Новине су често "дебатовале" о томе да ли је Бата био заводник, међутим многи тврде да је он сваког дан једини заводио само своју жену - Лулу.

- Од када знам за себе, Бата је био уз мене. И то буквално. Већ у најранијем детињству он је постао део мог живота. Познавао се са мојим старијим братом, иста су генерација. Временом, заједно смо одрастали и сазревали, формирали породицу, деца су брзо дошла. Све је ишло спонтано и нормално, чини ми се да другачије није ни могло да буде - испричала је раније Лула Живојиновић за "Блиц".

Иако су се дуго познавали, морао је да постоји "окидач", који је причу скренуо са пријатељства на нешто више. Међутим, први покушај заједничког изласка није прошао баш најбоље, па је Лула због Бате завршила у сузама.

- Први мој конкретан потез је био кад сам је позвао да чекамо Нову годину заједно. И она, тако, чека сама код куће, спремна, у новом комплету који је купила... А ја се не појавим. Заспала је - у сузама. Када су јој се родитељи вратили са дочека, нашли су је, тако, на столици, уплакану, питајући је: "Па, где је тај дечко?" Јадна девојка није знала шта да одговори - рекао је својевремено Бата.

А први наредни Батин сусрет са Јулијаном био је веома интересантан, али без тешких речи. Иако је Живојиновић био мало неодговоран - могло би да се каже да је све протекло у духу младалачких бубица.

- Имали смо неки наш звиждук. Ја, као да се ништа није десило, зазвиждућем и најслађе што умем кажем: "Где си?" Она чак, и не много љута, пита: "Јеси ли ти нормалан, зашто ниси дошао?" А ја кажем: "Па не знам, нисам то схватио озбиљно..." - навео је славни глумац.

Међутим, искра која се тада појавила између њих двоје наставила је да тиња. Бата је одлучио да опет позове Лулу да иду на дочек Нове године заједно. Међутим, сада није то ишло тако глатко... Лула, поучена претходним искуством, није одмах одговорила потврдно.

- Одлучим поново да је позовем на дочек. Али овај пут се није дала. Отишла је са својим друштвом на ДИФ, а ја сам извисио. Долазио сам пет пута да јој звоним на врата те ноћи. Ујутру пошаљем једног друга, звали смо га Ђура Нос, по њу. Седео сам, већ пијан, у "Млави", поставио сам Циганку да игра крај мене на бубњари. Рекао сам Ђури да јој поручи да ћу, ако не дође, ја лично доћи по њу. Дошла је, и те Нове године започели смо забављање које је прерасло у озбиљну везу - рекао је Бата.

Након тога почиње њихова бајка која је трајала пуне 64 године. Лула је својевремено причала да су обоје били веома темпераментни и да је увек међу њима постојала огромна енергија, све до самог краја Батиног живота.

- Од самог почетка смо успели да каналишемо нашу љубав и да је користимо као заједнички неисцрпан резервоар емоција и снаге. Наша љубав је учинила да се осећамо као једно биће, пролазећи кроз све лепе и тешке тренутке. Увек смо веровали у себе, у нас, задовољавајући се малим, а суштинским стварима у животу, ценећи сваки дан - причала је Лула.

И Бата је више пута истицао колико му је његова Лула значила у животу, као и да се животу није заљубио у другу жену.

- То што јесам - дугујем њој! Да она није била поред мене, не бих био то што јесам. Она ме је одржала. Све што је лепо у животу дошло је са њене стране. Она је имала визију како то лепо треба да буде - да ме поштеди, да ми да енергију, да ме храни... И никад се нисам заљубио у другу жену - Живојиновћева је изјава из књиге "Бата - још овај пут".

Њих двоје заклели су се на вечну љубав на празник Велика Госпојина 28. августа 1960. година, а Батина унука Дина је на свом Инстаграму објавила њихову никад виђену фотографију са венчања. Међутим, Миљко Живојиновић, син нашег чувеног глумца, открио је да се његов отац никада није венчао у цркви са Лулом.

 

- Били су венчани само у општини јер им црквени брак није био толико важан. Касније су размишљали да ипак обаве венчање у цркви на пролеће 2016. године, али их је у томе спречила Батина болест, а затим и смрт... - изјавио је Миљко.

Бата је преминуо у 82. години живота, 2016, а Лула 2019. године.

Одлазак у легенду

Живојиновић је 17. октобра 2006. године преживео срчани удар. Три године касније је имао гангрену коју је санирао на Куби, да би му се опет повратила повредом ноге на снимању свог последњег филма (Лед) 2011. године. После можданог удара претрпљеног 4. јула 2012. године, опорављао се у Селтерс Бањи код Младеновца.

Преминуо је 22. маја 2016. године, у 83. години живота у болници Свети Сава у Београду. Узрок смрти је био скуп више болести, укључујући гангрену, срчану слабост, дијабетес, анемију, бубрежну инсуфицијенцију, зачепљење готово свих крвних судова итд. Сахрањен је 26. маја 2016. године, у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.