Mračna strana istorije Beograda: Crveni fenjeri goreli na Vračaru i Zemunu

Prvi zapisi o prostituciji u prestonici Srbije potiču iz 19. veka i oni govore da je stecište ovog oblika rada bilo u Zemunu, preciznije, u Ribarskoj ulici. Pored Zemuna, prostitutke su bile i na Dorćolu, Savamali, ali i na Vračaru.

Maja se javila u radio emisiju i ŠOKIRALA PRIZNANJEM: Dečko mi je patološki ljubomoran, STRAH ME JE

Borba protiv trgovine ljudima: Zamrznute slike u centru Beograda

U Beogradu, o tom dobu čitamo isključivo iz policijske i arhive ginekologa koji su lečili prostitutke. Međutim ni to nije malo. Iz tih dokumenata vidimo da su policajci i tada lovili kurtizane (uglavnom gde to rade i današnji, ispod Zelenog Venca, i blizu takozvanog Pica parka kod Ekonomskog fakulteta), ali ne da bi ih kažnjavali. Odvodili su ih lekarima koji su se decenijama borili s epidemijama polnih bolesti. Dokaz za to je ginekološki sto i ordinacioni instrumenti, stari više od 100 godina koji se i danas čuvaju u Lekarskom društvu u Beogradu.

Na svu sreću, istoričari su na osnovu drugih materjala uspeli da rekonstruišu tu pojavu u to doba – prizor siromašnih devojki koje babe provodadžike nude na prodaju perverznim muškarcima, lepotica koje su gazde kafana dovodili iz unutrašnjosti, menjali im sukanu suknju glamuroznim haljinama, a onda ih, u sobama iznad kafane, prodavali svojim gostima, kao prilog posle ručka ili večere, i to za istu cenu po kojoj se plaćao i obrok.

Kurtizane su očigledno bile zlostavljane, postoje podaci da su imale i po 14-15 mušterija dnevno. Nisu, međutim, imale izbora. Njihov se zanat izlegao pošto su tada, u većini, neškolovane žene, dobile priliku da legalno rade. Tursko-srpski ratovi izrodili su mnogo udovica i siročića i one su se u gradovima Srbije zapošljavale po kafanama, prvo kao kuvarice, sobarice i kelnerice, a onda i kao prostitutke.

Iako su se kasnije, početkom 20. veka, osamostaljivale i svojim zanatom zarađivale više, nijedna od njih nije ostavila trag u literaturi, među umetnicima. Baš kao što se ne mogu naći podaci o njihovim mušterijama, iako ih je sigurno bilo i među najznamenitijim Srbima. To se pouzdano vidi iz beleški koje je ostavio načelnik tadašnje policije Tasa Milenković. U jednoj on govori o mnogim, bogatim, a zlim ljudima koji neviđeno bludniče s kurtizanama, a pominje i muškarca koji je u te svoje perverznosti upleo i svoju suprugu. Imena na žalost nije smeo da zapisuje, pa se danas ne zna njihov identitet.

Kulturološki stav države prema prostituciji u Srbiji, krajem 19. veka nije se menjao. Bio je isti kao onaj koji vrca iz sačuvanog dokumenta u kojem Knez Miloš, direktno u pero Vuku Stefanoviću Karadžiću, diktira kaznu šibanjem za dvoje preljubnika, nazivajući je “je*ačinom Selevčana”.

Ministar “vnutrenih dela” je 10. decembra 1871. godine, pod brojem 10072, po Knjaževini razaslao raspis “javni rad bluda i bludionica”. Tako je u Beogradu počeo da radi prvi bordel (kupleraj) koji su Srbi brzo prozvali “zavod za ljubav”. Sve je bilo uokvireno u pravila, a zakon je usavršavan i poboljšavan (“regulisanje prostitucije i teranju javnog bluda”) godine 1881, pa 1884, onda 1900. i tako redom – sve dok “đeneral” Živković, u vreme Šestojanuarske diktature 1929. godine, nije pogasio “crvene fenjere” jer je smatrao da su i oni “poluga haosa” koji je bio zahvatio nesrećnu Kraljevinu Jugoslaviju.

Epidemije polnih bolesti naterali su policiju da po Beogradu krajem 19. i početkom 20. veka, izvodi stalne racije. 

Od tripera i gonoreje obolevala su čak i deca koja su zaražena zajedničkim porodičnim rubljem i sanitarijama.

Lekarske preglede prostitutki, obavezne Zakonom, plaćali su gazde mehana u kojima su radile. A njih je najviše bilo na Dorćolu i Savamali, gde su inače pristajali i brodari. Jedna od njih bila je u kući koja je podignuta oko 1830. i sačuvana je kao poslednji primerak stare varoške kuće Beograda i reprezent istočno-balkanske arhitekture. Kuća je bila i harem i pošta i legat i kafana i pekara, a sada je galerija koja je dobila ime po čuvenom starom fotografu, i u njenoj stalnoj postavci su nošnje i nakit iz 19. veka.

Crveni fenjeri polovinom 19. veka najpre su se upalili u neposrednom susedstvu prestonog srpskog grada – u Zemunu u Ribarskoj ulici. Kad su se preselili u Beograd zasvetleli su na Dorćolu u Vidinskoj, i u ulici Cara Dušana, a zatim i u drugim varoškim kvartovima, ali uvek pod “nadzirateljstvom” policije i gradskog fizikusa zaduženog za narodno zdravlje. Kad je gazdama postalo skupo da plaćaju lekarske preglede, a kurtizanama mučno da zaradu dele s tadašnjim makroima, prostitucija se preselila u privatne stanove, po budžacima, ispod mostova.