Sa 4 godine počela je da svira klavir, a sa nepunih 30 postala DIVA: Anastasija Holc o svom putu uspeha
Malo je onih, u svetu, a ne samo na našem podneblju koji se mogu pohvaliti da su od kada znaju za sebe život posvetili muzici, a da su sa nepunih 30 godina postigli planetarni uspeh.
Anastasija Holc je nastupala u operama i na brojnim muzičkim festivalima u zemlji i inostranstvu. U Beogradu je profesor i predaje na Odeljenju Univerziteta Slobomir, solista je Beloruske filharmonije i Evroazijskog simfonijskog orkestra, a put uspeha je tek pred njom.
Ljubav prema klasičnoj muzici gajim još od malena. Prvi "susret" sa delima Čajkovskog ostvarila sam na časovima baleta sa svega 4 godine, a ubrzo i klavira. Prabaka je svirala violinu i pevala u teatru, dok je moja majka takođe bila prof. klavira.
Najdraže nagrade su mi definitivno Gran Pri na Festivalu slovenske muzike u Moskvi i Bel brand Award u Minsku. Kažem najdraže jer osim toga što su dodeljene od strane eminentnih umetnika, a kasnije i nekih od mojih uzora, laureati koji su mi "otvorili" put, mogućnost za sada već višegodišnju saradnju sa pomenutim Festivalom, Filharmonijom kao i mogućnost pohađanje majstorskih kurseva i specijalističkih studija u inostranstvu.
Uzori, kao i sama ja su se menjali s godinama. No, iako zvuči kao kliše zaista jeste i biće Marija Kalas i fenomenalna Anđela Georgiju koju sam imala prilike da upoznam nedavno, pri čemu mogu reći samo reči hvale.
Ne smatram da je uspeh koji sam do sada postigla velik iz dva razloga. Prvi je taj što sam "večiti" pesimista i perfekcionista u svakom pogledu. Stoga, uvek vidim ličnu "manu" i smatram da može biti bolje i više. Drugi su moje godine... Nadam se da je Gospod ostavio "prostora", mogućnosti za nove prilike, druženja, uloge...
Ne bih i ne smem praviti razliku između bilo koga. Mogu samo reći da je pristup nešto drugačiji kao i na žalost našu, ona osnova-poštovanje umetnika i njegovog stvaralaštva.
Moram priznati da više volim scenu ali sam prema svojim studentima i više no pravedna i kolegijalna. Uvažavam njihov talenat, trud i zalaganje.
Publika oslikava više stvari: situaciju kulture, tradiciju, poštovanje... Ne samo kod nas već uvek i svuda, u svakoj državi.
Kao što sam nedavno izjavila u jednom od intervjua... Potrebno je naoružati se "čeličnim" strpljenjem. Jer, nije nimalo lak posao nas, operskih umetnika.
Dugoročne planove ne pravim. U praksi, sa godinama sam naučila da koliko god nešto planirali ipak se stvari ne mogu odvijati na način koji očekujemo. Zato kažem, sve je bilo i biće u Božjim rukama! Za dosadašnji uspeh sam mu i više no zahvalna.