25. marta Ana i Aleksandar su ostali BEZ TATE: Života Đurić se sa avionom obrušio na neprijatelja i otišao u VEČNOST

Osvanuo je 25. mart 1999. godine... Jutro nikad teže, a ljudi još uvek nedovoljno svesni da je njihova zemlja napadnuta od najveće vojne sile.

Ipak, huk motora i sirene za uzbunu bile su dovoljno jasan znak da osvanulo ono najgore.

Generalštab Vojska Jugoslavije je saopštio da su vazdušne snage NATO-a gađale više od 50 vojnih i industrijskih objekata namenske proizvodnje. Poginulo je 10 vojnika, a ranjeno 38. U drugom talasu vojni ciljevi u SRJ gađani su krstarećim raketama „tomahavk“.

Rusko ministarstvo za vanredne situacije je saopštilo da je tokom vazdušnih napada NATO na SR Jugoslaviju tokom noći sa brodova i aviona lansirano 90 krstarećih raketa „tomahavk“ i da je u operaciji učestvovalo 210 aviona, četiri broda i tri podmornice.

U noći između četvrtka 25. i petka 26. marta u rejonu aerodroma Lađevci ispaljeno je 20 projektila.

U Jugoslaviji je nastao muk. Škole i fakulteti su zatvoreni, nastava otkazana, a letovi otkazani.

Izjave svetskih lidera će psebno ostati upamćeni.

Generalni sekretar Ujedinjenih nacija Kofi Anan je izrazio razumevanje za „vazdušne udare“ NATO-a na SR Jugoslaviju, ali je dodao da je u odlučivanju o upotrebi sile trebalo da bude uključen i Savet bezbednosti.

Generalni sekretar NATO Havijer Solana je izjavio da je krajnji cilj „vojne operacije NATO“ uništavanje jugoslovenskih oružanih snaga.

Američki predsednik Klinton je izjavio da jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević mora da „izabere mir“ ili će NATO nastaviti napade na ciljeve u SR Jugoslaviji.

Ruski predsednik Boris Jeljcin izjavio da je „agresija NATO protiv SRJ gruba greška“ američke diplomatije i predsednika Bila Klintona.

Vlada SRJ je prekinula diplomatske odnose sa SAD, Velikom Britanijom, Nemačkom i Francuskom.

Ministarstvo informisanja Srbije je odlučilo da protera novinare glasila iz zemalja koje su učestvovale u agresiji NATO ili su dale svoju teritoriju na korišćenje agresorima.

Tog 25. marta Života Đurić je bio komandant „Tigrova“, eskadrile ratnih aviona „orlova“ u 98. lovačko-bombarderskom avijacijskom puku, jedinici koja je bila bazirana na aerodromu u Lađevcima kod Kraljeva.

Izviđački „orlovi” snimili su položaje OVK na KiM, i moguće ciljeve. Naši su uzleteli brišućim letom, brzinom od 800 kilimetara na sat.

Đurić dok je preletao područje Glogovca primetio je bazu OVK, komandno mesto i skladište, koje je uništio sa dve bombe. Ipak, kada je nastavio let, pogođen je vatrom.

Pilot Slobodan Dimovski, Životin drug iz generacije, „klasić“, koji ga je tada pratio na zadatku, ispričao je:

- Leteli smo iznad ispresecanog terena, u uslovima otežane navigacije na samo pedesetak metara relativne visine. Sunce je bilo na zalasku. Planine na granici s Albanijom već su pravile senke. Đurić je već izvršio dejstvo, bio je u manevru na gore kada je pogođen. Video sam da je pao na položaj terorista, koji su imali podršku NATO avijacije iz vazduha. – rekao je Dimovski.

Po oceni i pretpostavci pilota iz Đurićeve eskadrile, kada nije mogao da izvuče avion, komadant Đurić nije želeo živ teroristima u ruke, već se zajedno sa avionom obrušio na neprijatelja.

- Dva dana se vodio kao nestao. – ispričala je njegova supruga Biljana novinarima kasnije. U trenutku Životine pogibije njihov sin Aleksandar imao je deset godina, a ćerka Ana devet.

Posmrtno je odlikovan i unapređen. Života Đurić sahranjen je u Paraćinu.