AMERIKANAC PRONAŠAO SPAS U BEOGRADU TOKOM KORONE! "Utočište u godini kovida" - priča koja će vas ostaviti BEZ TEKSTA
Sajt "The Wall Street Journal" objavio je danas priču jednog Njujorčanina koji je, gotovo čitavu 2020. godinu proveo u Beogradu gde je potražio spas od korone, i, kako sam kaže, nije pogrešio
"The Wall Street Journal" objavio je priču sa naslovom "Jedno od retkih utočišta u godini kovida".
OGLASILA SE SRPSKA AMBASADA U TURSKOJ: Evo šta se dešava sa evakuisanim građanima iz požara
"KRVAVA NOĆ" ŽARKA LAUŠEVIĆA: Ovako je pre 28 godina oduzeo dva mlada života i totalno promenio svoj
KORONA PRESEK PO GRADOVIMA U SRBIJI: Pogledajte gde je danas najmanji broj novozaraženih, Beograd i dalje prvi na listi
Mi vam prenosimo deo priče koju su oni objavili:
Za jednog Njujorčanina, odluka da veći deo 2020. godine provede u Beogradu u Srbiji bila je oslobađajuća. Kada je Covid-19 prošlog proleća zahvatio Njujork, imao sam oko 60 godina i oporavljao sam se od traumatske povrede mozga koja me je, prema aktuarskim standardima, „trebala“ odneti nekoliko godina ranije.
Ne samo da sam preživeo, već sam ponovo ogladneo za životom, da bih se zatekao na najgoroj tački pandemije u SAD -u. Nekoliko prijatelja je umrlo, a ja sam gledao televizijske slike improvizovanih mrtvačnica koje su se zajedno šunjale po gradu u šatorima, kamionima i Central Park. Moje komšije i ja smo se oprezno stiskali dok smo putovali u predvorje naše stambene zgrade, dišući plitko, spljoštajući se uz zidove.
Do avgusta mesecima nisam izlazio iz zgrade. Bez para, u penziji, odrasla deca zauzeta školom ili poslom, shvatio sam da nikome nije potrebno moje fizičko prisustvo. Sve što sam želeo je mesto da provedem još jednu zimu u razumnom ljudskom dostojanstvu, tokom koje sam mogao da čitam, razmišljam i slušam muziku koju volim. Ali svaki dan je izgledalo kao da se druga zemlja zatvorila za posetioce, a još nije bilo ni glasina o vakcini.
Jednog popodneva kada je anksioznost postala prevelika da bih izdržao istražio sam nekoliko sati i kupila kartu u jednom pravcu za Beograd, Srbija. Upravo sam pozvao i rezervisao, kao da naručujem picu.
Zemlja je još uvek bila otvorena za Amerikance, stopa zaraze bila je znatno niža nego u SAD -u, a preko noći je iz JFK -a leteo AirSerbia preko noći, što bi me odvelo od pasoške kontrole do pasoške kontrole, od sveta do sveta, za osam sati let.
Kad sam stigao, prošao sam carinu za 10 minuta i sat kasnije spavao u svom beogradskom hotelu. Za nekoliko dana uzeo sam mali, ali udoban stan iz doba komunizma na Dorćolu, posvećenom starom naselju u blizini hotela Moskva i tvrđave Kalemegdan, na ušću Save u Dunav.
Moja kirija je bila 550 dolara mesečno, uključujući režije i balkon. Tamo sam pomislio da bih se mogao zakopati i preživeti neko vreme, čekajući bolja vremena.
Beograd me oduševio od početka. Bio sam dobrodošao da radim na kafiću na jesenjoj sunčevoj svetlosti i pozdravim nove prijatelje koji su prošli pored Strahinjiće Bane. Voćna jela bila su predstavljena malim vrčem prečišćenog meda, a kombinacija je bila ukusna. Crno vino bilo je izdašno i sočno, ukusno tamnog tla. Mladi su se vozili motornim skuterima po zakrčenim ulicama i bez samosvesti vikali "ćao". Ponekad sam se osećao kao da sam u "La Dolče Vita"; u drugim delovima grada, koji su se još uvek oporavljali od bombardovanja u sećanju, podsetio me na pohabani Beč "Trećeg čoveka".
Jedno od prvih iznenađenja bilo je koliko je lako biti u kontaktu. Beogradsko vreme je šest sati ispred NJujorka, pa bi me prijatelji sa istočne obale Sjedinjenih Država pozvali kasno popodne, a prijatelji sa zapadne obale pozvali bi me u vreme kada sam se probudio. Fejsbuk grupa pod nazivom "Klub stranih posetilaca Beograda" imala je više od 9.000 ljudi voljnih da daju savete na engleskom jeziku o svemu, od izbora naselja za kuvanje kineske hrane do kupovine činčila za kućne ljubimce. Kupio sam sveže proizvode na jednoj drevnoj pijaci, naučio gde idu putevi i kako se izgovaraju njihova imena. Bio je to prvi put od mojih ranih dvadesetih da nisam imao pojma šta će doneti sledećih nekoliko meseci, što je bilo i zastrašujuće i oslobađajuće.
Ali prošle jeseni nismo mnogo šetali. Srbija je od početka virus shvatila ozbiljno, ali ne histerično; nikada nije bio okidač za raspravu. Prodavnice nikoga nisu pustile unutra bez maske, a mi smo strpljivo čekali u intervalima od pet stopa bez ikakvih sugestija da je bilo čija "sloboda" napadnuta. U restoranima na otvorenom server bi ukazao na sredstvo za dezinfekciju ruku i stavio vas što dalje od drugih kupaca - što je ionako bilo dobrodošlo jer je toliko ljudi pušilo.
U Beogradu je zagađenje vazduha ponekad razaralo misli, a pošta je bila nemoguća, a ipak su neočekivane stvari bile jednostavne. Čišćenje kanala korena za hitne slučajeve i prelepa kruna postignuta u četiri dana za 270 dolara! I kako je čudno probuditi se u pijanoj svađi niz blok bez imalo brige da će to završiti pucnjavom - navodi Amerikanac.