Da li osiguranje štiti i od zemljotresa?

Ekonomski gubici, prema najnovijim procenama, dostigli su iznos od 84 milijarde dolara. Strahuje se da ni tu nije kraj, jer će se posledice osetiti na srednji i duži rok. Osigurani gubici biće mnogo manji, možda oko milijardu dolara, zbog niskog nivoa osiguranja u tom regionu.

Generalni sekretar Udruženja osiguravača Srbije Duško Jovanović objašnjava da je Turski fond za osiguranje od katastrofa osnovan posle potresa u Izmiru 1999. godine i da pokriva štete od zemlјotresa na stambenim objektima u urbanim područjima. Fond ne pokriva lјudske gubitke, potraživanja odgovornosti ili prekid poslovanja. Iako je osiguranje od zemlјotresa obavezno u Turskoj, u praksi se vrlo često ne sprovodi. Kao rezultat toga, mnoge stambene zgrade nisu osigurane, posebno u delovima koji su pogođeni ovim potresom. To znači da će svi koji su živeli u neosiguranim objektima, zavisiti od državne i humanitarne pomoći.

Kakva je situacija kod nas ako govorimo o ovom osiguranju?

- Posle svakog katastrofalnog događaja uobičajeno raste broj zainteresovanih za osiguranje. Kod nas nije tako. Primera radi, samo 2% uništene imovine u poplavama u Obrenovcu i okolini, 2014. godine, bilo je osigurano. Već sledeće godine, broj osiguranih nekretnina, zemlјišta i stoke pao je za pola procenta, a glavni uzrok je razmišlјanje da se takve poplave neće ponoviti. Rešenje bi mogle da budu polise osiguranja od katastrofalnih rizika koje bi obuhvatale štetu od zemlјotresa i poplava, možda i od još nekog rizika. Osloniti se na solidarnost drugih i pomoć države prilično je neozbilјno, posebno za one kojima su ugrožena imovina u kojoj žive i od koje žive.

Kako bi se te polise prodavale?

- Smatram da bi polisa osiguranja od katastrofalnih rizika trebalo da bude obavezna. Kod nas su katastrofalne poplave postale uobičajene, a spadamo i u trusna područja gde zemlјotresi mogu da budu jaki i sa teškim posledicama. Takva polisa bi rešila problem osiguranja imovine građana, ali bi i država bila rasterećena, jer ne bi više sama finansirala saniranje šteta. Pri tome, polisa, koja bi bila obavezna, ne bi bila skupa. Ako bi svi morali da je kupe, cena bila bi niža i dostupna svima. Deo prikuplјenih sredstava, osiguravači bi vraćali kroz preventivne i infrastrukturne projekte što znači dodatnu korist za građane i državu. Sa druge strane, iza naših osiguravača stajale bi najveće reosiguravajuće kuće, pa ni rad društava, u slučaju isplate ogromne štete, ne bi bio ugrožen.

Jovanović dodaje i da postoji nekoliko modela javno-privatnog partnerstva, ali je svima zajednička veza države i njenih intitucija sa jedne i osiguravača i reosiguravača sa druge strane. Kapaciteti pojedinih osiguravača nisu dovolјni za sprovođenje ovakve vrste osiguranja, kao što ni država ne može sama da podnese tolike štete, kaže generalni sekretar UOS.