DANAS SU SVETI STEFAN I JELENA ŠTILJANOVIĆ: Sećamo se dvoje, mnogima nepoznatih, ali izuzetno važnih ličnosti srpske istorije
Posle propasti Srpskog carstva i despotovine u Smederevu (1459. godine), Srbi u Srbiji i drugim srpskim krajevima potpali su pod tursko ropstvo, dok su Srbi preko Save i Dunava potpali pod vlast Mađarsko-austrijske države. Oni su tu bili nešto slobodniji i po dozvoli mađarskih kraljeva imali su svoje starešine, koji su se zvali despoti i upravljali su Srbima u Sremu, Bačkoj i Slavoniji.
OTKRIVENO ZAŠTO SE DEČAK ONESVESTIO! Avion koji je vanredno sleteo u Beograd nastavio je dalje rutu
UŽIVAJTE DOK MOŽETE, OD SREDE STIŽE ZAHLAĐENJE: Srpski meteorolog otkrio - evo kakvo nas vreme očekuje do kraja meseca
UZBUNA! DRAMA NA TARI: U toku akcija spasavanja dva planinara, jedan povređen, ne može da se vrati!
Tako je posle propasti Srpske države u Smederevu, srpski despot u Sremu postao Zmaj Ognjeni Vuk, sin Grgura Brankovića Slepog, sinovac svetog Stefana Slepog, poslednjeg despota slobodne Srbije i Smedereva. Po smrti pak Zmaj Ognjenog Vuka, mađarski kralj Matija dade despotsko zvanje Đorđu Brankoviću, sinu spomenutog Svetog Stefana Slepog i Svete Majke Angeline.
No kako se Đorđe ubrzo zamonaši i dobi ime Maksim, despotsku titulu nasledi njegov brat Jovan Branković, koji i despotovaše sve do svoje smrti 1502. godine. Posle njegove blažene končine, njegova blagočestiva supruga despotica Jelena, obrati se svome srodniku na srpskom jadranskom primorju knezu Stefanu Štiljanoviću i pozva ga da, umesto preminulog supruga njenog Svetog Jovana, on preuzme u Sremu i Slavoniji srpsko despotsko dostojanstvo.
Ovaj blaženi knez Stefan Štiljanović, poreklom iz srpskog plemena Paštrovića, južno od Huma, sa crnogorskog primorja, rođen je od pravoslavnih i blagočestivih roditelja i odgajen u svakoj dobroj nauci Gospodnjoj. Još kao mlad pokazao se kao veoma bogoljubiv i čovekoljubiv i starao se da srce svoje svagda ima upravljeno ka Gospodu. Kada je pak odrastao on je usrdno revnovao u delatnom ispunjavanju volje Božje, kojoj se učio iz Svetog Pisma. Stefan takođe beše vešt i u vojnoj veštini i srcem beše veoma hrabar, kao što se to docnije pokaza u borbama sa bezbožnim Agarjanima, to jest Turcima.
Otišavši iz svog rodnog kraja u Srem (krajem 15. ili početkom 16. veka), on postade despot Srpski i dobi na upravu mesto Morović u Sremu, gde od tada beše njegovo sedište. Pravedni Stefan se i ovde, kao i svuda do sada, uklanjaše od svakoga zla i činjaše svome narodu mnoga dobra. On sebe svagda ograđivaše strahom Božjim i bogoljubivim čovekoljubljem. Beše izobilan verom pravoslavnom, molitvom i milostinjama, kako prema ljudima, tako i prema crkvama i manastirima.
Iako beše opasan vlašću, on nikada ne zaboravljaše činiti pravdu. No vremena u kojima on upravljaše behu vrlo teška, i neprilike pritiskivahu njega i njegov narod sa svake strane. Pravedni Božji rodoljub, ovaj divni knez i despot Srpski može se zaista usporediti sa svetim Aleksandrom Nevskim ili sa svetim Jovanom Vladimirom.
Junački se boraše pravedni Stefan protiv nasilja turskog, jer bezbožni Turci sve više i više napadahu na severne hrišćanske krajeve i narode. Posle znamenite Mohačke bitke 1526. godine, gde turski sultan Sulejman I, zvani Veličanstveni (1520-1566. g.) pobedi mađarskog kralja, Turci sve više zalažahu u severnije krajeve i strahovito pljačkahu i zlostavljahu tamošnji hrišćanski živalj.
Uz to, u ovo vreme nastadoše i unutrašnji sporovi mađarskih i austrijskih velikaša oko mađarskog prestola, što sve još više umnožavaše srpska stradanja i nevolje u ovim krajevima. Istakavši se svojim borbama protiv bezboštva i nasilja turskog, a i svojim pravednim i pravilnim stavom prema svojim gospodarima u Mađarskoj, Stefan uskoro dobi na upravu i još neke oblasti, kao što su mesta Miholjac i Glogovnica u Virovitičkoj Županiji, zatim gradovi Novigrad i Orahovica, a potom, zajedno sa svojom blagočestivom suprugom Jelenom, on dobi na dar i posed zvani Ešćem u Sremu.
No kada turski napadi i nasilja još više učestaše, jer Turci uskoro zauzeše i grad Budim (1529 g.) pa opkoliše i sam grad Beč, tada pravedni Stefan zamoli ugarskog kralja da mu da neko zaštićenije mesto, eda bi se sa narodom svojim nekako izbavio od nasilja agarjanskog. Jer on govoraše kralju da ne može više podneti tolike pljačke i nasilja turska:
- Plivamo usred neprijatelja, kao jabuka posred vode - govoraše on. Iako se Stefan hrabro boraše, turska sila ipak zauze Slavoniju između reka Save i Drave (1536. godine), tako da Stefan bi prinuđen da se ispred Turaka povuče preko reke Drave, u mesto zvano Šikloš.
Kako napadi i pljačke agarjanske nikako ne prestajahu, to u ovim krajevima nastupi tada velika i strašna glad. Glad ne beše nastupila toliko od nerodice i nevremena, koliko od turske pljačke i višegodišnjeg ratovanja sa njima, kojom prilikom Turci porobiše i odvedoše i stoku i radnu snagu, tako da zemlja ne mogaše biti obrađivana.
Videći glad i stradanje naroda svoga od nemaštice, pravedni i čovekoljubivi Stefan otvori tada narodu svoje žitnice, i bratoljubivo razdade žito svakome prema njegovoj potrebi, te tako prehrani gladne ljude svoje. Prilikom deobe žita narodu, Stefan je svakome govorio da daje žito kao na neki zajam, ali je posle toga okupio sav svoj narod na jedno brdo, zvano Buntir, blizu spomenutog Šikloša, i tu je svima sve oprostio i svakog dugovanja ih razrešio.
Zbog ovakve milosti i čovekoljubivosti svoje, pravedni Stefan bi voljen od svega naroda svoga, i od Slavonaca i Baranjaca poštovan kao svetitelj još za života svoga.
Poživevši tako česno i bogougodno, blaženi Stefan se mirno preseli ka Gospodu (negde posle 1540. godine) i bi česno pogreben od svoje supruge Jelene i pravoslavnog naroda, na brdu Buntiru izvan grada. Supruga pak njegova Jelena, raspustivši sluge svoje, sama se povuče ispred Turaka negde u nemačke zemlje.
Kada pak silni Agarjani naiđoše i u ove krajeve i zauzeše grad i mesto gde beše pogreben pravedni Stefan, tada se desi sledeće divno čulo Božje. Jedne tamne noći turski vojnici, na mestu gde je Stefan bio pogreben, videše jednu čudnu svetlost nebesku kako svetli na onom brdu. Misleći da je tu možda skriveno neko zlato ili srebro, Agarjani počeše kopati na mestu gde se pojavi ova svetlost.
Kopajući, oni naiđoše na kovčeg sa telom blaženog pravednika, koje nađoše da beše sasvim celo i netruležno i iz sebe izdavaše divan blagouhani miris. Tako isto i odelo svetoga beše ostalo neistrulelo i iz njega se širaše blagoprijatni miris. Turski vojnici odmah o tome izvestiše svoga starešinu Amira (ili Amurat-bega), koji ispitavši dobro ko je tu pogreben, doznade da je to Srpski knez Stefan, poreklom iz primorja, sa kojim ovaj Amir beše u nekom daljnjem srodstvu.
Jer i ovaj Amir beše poreklom hrišćanin, ali je kao dečak uzet od Turaka i postao janičar. Glas o pronalasku svetih moštiju Sv. Stefana ubrzo se pronese na sve strane, pa stoga ovome Amiru dođoše i neki srpski monasi i zamoliše ga da im preda kovčeg sa moštima Svetog Stefana.
Iako poturčenjak, Amir ukaza čast moštima hrišćanina i srodnika svoga Stefana, te dozvoli monasima da ga uzmu sa sobom. Monasi uzeše kovčeg sa moštima pravednog kneza Stefana i odneše ga u manastir Presvete Bogorodice zvani Šišatovac, koji se nalazi u Fruškoj Gori u Sremu, gde je Sveti Stefan i pre živeo.
Čuvši za sve ovo, blagočestiva supruga Stefanova Jelena, dođe odmah iz Nemačke u manastir Šišatovac. Poklonivši se sa svakom pobožnošću moštima svoga svetog muža, ona se zatim tu zamonaši dobivši monaško ime Jelisaveta. Udaljivši se nedaleko od toga mesta, ona provođaše svoj život u molitvama i podvizima, pa se posle tri godine mirno prestavi u Gospodu i dobi nasleđe sa svetim suprugom svojim u večnom Carstvu Nebeskom. Njeno sveto telo takođe bi preneto u manastir Šišatovac i tu česno pogrebeno.
Telo Svetog Stefana počivalo je u manastiru Šišatovcu i njemu su dolazili da se poklone i pomole mnogi srpski ljudi, među njima i patrijarh srpski iz Peći Pajsije sa mitropolitom beogradsko-sremskim Avesalomom (godine 1631.). Tom prilikom je patrijarh Pajsije napisao kratko žitije Sv. Stefana. Službu pak napisao mu je monah Petronije u manastiru Hopovu (1675. g.), na molbu jeromonaha Jefrema Šišatovčanina. U Stefanovom pak kraju, u selu Bečiću u Paštrovićima, na crnogorskom primorju, podignuta je njemu crkva u prošlom veku i osvećena 1875. godine od strane kotorskog episkopa Gerasima Petranovića.
Za vreme Drugog svetskog rata, zbog nasilja i bezboštva ustaškog, mošti Svetog i pravednog kneza Stefana prenete su iz manastira Šišatovca u Beograd (14. aprila 1942. godine), i od tada se nalaze u Sabornoj crkvi u Beogradu. Sveti likovi, to jest ikone Svetog Stefana nalaze se u manastiru Novom Hopovu i Šišatovcu, a i u njegovim Službama, štampanim u Srbljaku (rimničkom i beogradskom).