GOMILA, BICIKL, ĆEBOVANJE... Brutalna ZABAVA u JNA kojom su kažnjavani CINKAROŠI i plašeni GUŠTERI
Bivši vojnici se vojnog roka mahom sećaju sa nostalgijom, jer se radi o jedinstvenom životnom iskustvu koje su iskusili u mladim godinama
Vojska ili "škola života" imala je i dosta negativnih strana, koje mnogi muškarci patrijarhalnog usmerenja često neće da priznaju ni za živu glavu, a ova konstatacija se, naravno, odnosi na počivšu JNA.
Sve po planu: Napreduju radovi na unutrašnjem ukrašavanju spomen-hrama Svetog Save na Vračaru
Bivši vojnici se vojnog roka mahom sećaju sa nostalgijom, jer se radi o jedinstvenom životnom iskustvu koje su iskusili u mladim godinama i imali dovoljno vremena da loše strane zaborave i fokusiraju sećanje samo na one pozitivne - drugarstvo, putovanja, opijanja, izlasci u grad, zafrkancija, solidarnost, stražarenje, uniformisanost, jednoobraznost, povečerje...
Međutim, ova "škola života" imala je i dosta negativnih strana, koje mnogi muškarci patrijarhalnog usmerenja često neće da priznaju ni za živu glavu. Jer, biti vojnik, jeste ultimativno dostignuće svakog "pravog muškarca". Vojnik je, podrazumevano, muškarčina, junak, heroj, onaj koji će izdržati svaku torturu. Dobro, možda je tortura prejaka reč za rano ustajanje, retke obroke, jutarnju fiskulturu, "gušterov let", smrzavanje na obuci... Ipak, najteže je bilo onima koji nisu bili "verni drugovi".
U vojsci je postojala jedna "zanimacija" koja je bila vrlo okrutna i zvala se - gomila.
Kad bi oficir tokom obuke dao ostav i dopustio vojnicima da malo sednu na travu i predahnu, dešavalo se da jedan krupan tip, uz povik "gomila!", skoči na nekog slabašnijeg vojnika, a onda za njim to uradi još njih desetak. I tako ga izgaze da mu posle nije dobro narednih sat vremena. Zato su vojnici, kad bi sedeli na travi i grickali marendu, uvek bacali pogled oko sebe i pratili sve koji ustanu, da bi na vreme utekli od gomile. Takođe se dešavalo da onaj koji je bio žrtva gomile, ukoliko su mu nakon gužvanja sve koske na broju, odluči da se obračuna sa onima koji su skočili na njega, pa je neretko dolazilo do kratkotrajne tuče praćene najstrašnijim uvredama.
U vojsci nije bilo vožnje bicikla, osim ako se ne odlučite da maznete neki na ulici i malo se provozate, rizikujući da zbog toga zaradite zatvor od sedam dana. Međutim, bicikl je vrlo prisutan bio i to kroz još jednu brutalnu zabavu. Opet se nađe neki nesrećnik, kojem se dok spava zakače papirići između nožnih prstiju, koji se potom zapale i onda se čeka da dogore do kože, pre nego što ovaj ne počne da mahnito maše nogama u pokušaju da ih ugasi, kao da vozi nevidljivi bicikl.
Postojalo je i "ćebovanje", zabava slična kao i gomila, samo mnogo brutalnija i obično bi je iskusili cinkaroši i ostali koji bi se iz nekog razloga zamerili većini. Kad bi žrtva ušla u mračnu spavaonicu, preko glave bi joj bilo prebačeno ćebe, a onda bi ga žestoko izudarali i rukama i nogama, pre nego što bi nestali, ostavljajući ćebovanog da presamićen kuka u mraku. Ćebovanje je donosilo ozbiljne posledice, jer nema brutalnije stvari od anonimnog prebijanja, kada su prekršioci skriveni mrakom i ćebetom onda udaraju što jače mogu, svesni da je žrtva nemoćna u svakom pogledu.