KOSOVU I METOHIJI U POHODE: Srbi u južnoj pokrajini se uzdaju u Vučića i Putina (FOTO)

Put privremeno okupirane srpske pokrajine sa nama je krenuo i Dejan Pisarević Pisko, odbornik u Skupštini opštine ali njemu prištinske vlasti nisu dozvolile ulazak na okupiranu teritoriju, pa smo od Merdara put nastavili bez njega.

Prvo smo posetili manastir Budisavci kod Kline, gde smo igumaniji Makroni i njenim monahinjama, jednim od retkih preostalih čuvara srpske duhovnosti u nekadašnjem metohu Srpske pravoslavne crkve, koji je po tome i dobio ime Metohija, uručili humanitarnu pomoć. Većina te pomoći je dar planjanskog preduzetnika Radovana Dimića. 

Zatim smo otišli u Peć i  Pećku patrijaršiju, u kojoj su nas dočekali veličanstveni prizor srpskog srednjovekovnog graditeljskog umeća i Rugovska klisura, čiji planinski vrhovi se bele od raskošnog snežnog pokrivača. U manastiru majstori, u toku su radovi na restauraciji unutrašnjosti i fresaka.

Put nas je, igrom sudbine, ponovo odveo u klinski kraj, pa smo po dugi put prošli kroz Stup, Jagodu, Bidisavce i Vidanje, srpska sela u kojima više nema Srba. Umesto njih, o njihovom postojanju svedoče još samo zapuštena groblja i zidine razvaljenih kuća. Onih koje Albanci još uvek nisu otkupili. 

Iako je u pitanju sporedni put koji povezuje Klinu i Peć, saobraćajnica je u odličnom stanju. Više podseća na magistralni nego na seoski put. U svakom selu manja ili veća groblja pripadnika terorističke OVK, iznad kojih se vijori albanska zastava. Sviđalo se to nekom ili ne, lep način odavanja počasti onima koji su se borili da Kosovo otmu od Srbije.

Razmišljam, šta bi Albanci rekli, šta bi pomislili, posebno mlađe generacije i rodbina poginulih, kada bi znali da im se nad grobovima palih pripadnika OVK vijori – srpski simbol. Naime, crni orao na albanskoj zastavi je znak tuge zbog poraza srpske vojske u Boju na Kosovu 1389. godine. U to vreme na Kosovu i Metohiji nije bilo Albanaca, a Srbi su bili ogromna većina stanovništva i u severnoj Albaniji. 

Ali eto, vekovi i nesrećne istorijske okolnosti su učinili svoje, bivši Srbi su se odrodili i odnarodili, promenili veru i naciju, mnogi od njih postali srpski dušmani ali su na zastavi zadržali svoj srpski pečat. Uostalom, da ne idemo u daleku prošlost, najveći lider kosovskih Albanaca Hašim Tači je praunuk pravoslavnog sveštenika Radoslava Danilovića.

Iz manastira Budisavci se ponovo vraćamo u Peć, gde na ulazu u grad skrećemo levo u pravcu Dečana. Kad slušate i čitate beogradske medije, na Kosovu i Metohiji vlada beda. Po velikoj gužvi na putevima, gde pored nas promiču kolone uglavnom dobrih automobila, to se ne bi moglo zaključiti.

Pravoslavno groblje u Peći razoreno. Većina spomenika porušena, velika betonska ograda oko groblja nakrivljena. Neće proći mnogo godina dok ne podlegne zubu vremena i sruši se. Hoće li gradske vlasti posle toga podići novu i tako sakriti svoju sramotu?

Uz put nailazimo na vrlo česte patrole policije, koje radarom mere brzinu saobraćaja. Zaustavljaju i nas, nabrajaju nam više teških prekršaja, za koje slede visoke novčane kazne i oduzimanje dokumenata do njihovog plaćanja ali jedan telefonski poziv sve reševa i prolazimo sa minimalnom novčanom kaznom. Ne bi ni nje bilo ali morali su nešto da napišu.

Od nekadašnje kasabe Dečani su izrasli u moderan gradić. Na polovini sporednog puta ka manastiru Visoki Dečani punkt NATO pakta, na kojem dežura oklopno vozilo. Ignorišemo ih i prolazimo bez zaustavljanja. Pred samim manastirom veliki kontejner u kojem pripadnici okupacionih snaga dežuraju i čuvaju srpsku svetinju. Najviše je Hrvata. Jedan od njih, mlad i vrlo prijatan momak, pita ko je sa Kupresa. Kad čuje odgovor,  pita da li znam gde je Rastičevo.

Kako da ne znam, bio u njemu pre dvadesetak dana. Kaže da je njegov otac poreklom iz Rastičeva. Preziva se Nikolić. Susret dva zemljaka.Uz dozvolu njegovog starešine pravimo nekoliko zajedničkih fotografija. Nakratko ga odvajam u stranu, pokazujem fotografije Rastičeva i držim kratak kurs iz istorije.

Objašnjavam da su Nikolići, koje zovu Rajanovići, poreklom Srbi. Kao i većina Hrvata sa Kupreške visoravni. I da to treba da mu bude dodatni podsticaj da svoju dužnost čuvara Visokih Dečana obavi na što bolji i časniji način. Kaže da je njemu i ostalim hrvatskim vojnicima čast što brinu o ovako lepoj i značajnoj hrišćanskoj svetinji.

Jeromonah Petar, kustos manastira, nam čini veliku čast i otvara kovčeg sa moštima Svetog Stefana Dečanskog. Kasnije, dok Rade i Hariton, obilaze manastirsko zdanje, ja na verandi manastirskog konaka pišem i na objavljivanje šaljem tekst o poseti manastiru Budisavci. 

Pod utiskom setnog razmišljanja o Srbima koji su proterani sa ovih prostora, posebno o onima koji su pre 23 godine poginuli braneći otadžbinu, mada ne bih zanemario ni uticaj dobre manastirske rakije, tekst završavam stihovima iz pesme Izeta Sarajlića: Na zbornom mestu ljubavi, sad čekaju kao grobovi. Mala velika moja, večeras ćemo za njih voljeti.

Iz Dečana put nas vodi preko Đakovice u carski Prizren. Žalimo što zbog vremena, jer dan se primiče kraju, ne možemo da ostvarimo svoj plan da posetimo Junik, poznato uporiše OVK, koje je u junu 1998. godine posetio Ričar Holbruk i u njemu se slikao sa pripadnicima OVK, koje je do tog dana zvanična američka administracija držala za teroriste. Od tog dana i slikanja u Juniku ubice i teroristi su naprasno preimenovani u borce za slobodu i saveznike.

Jer, po logici bandita koji kreiraju američku politiku, onaj ko ubija za njihove interese ne može biti terorista.

Dušanov grad i tvrđava iznad njega nas dočekuju okupani zracima sunca u zalasku. U bistroj i razigranoj Bistrici se preliva čudesan spektar boja. Gradom promiču veoma lepe i zgodne devojke. Ljubazne su i nasmejane ali ne razumeju srpski jezik. Nije ni čudo. Kad su one rođene, od desetak hiljada predratnih Srba u Prizrenu ostalo je još samo dvadesetak. Paradoksalno, ali najveći čuvari srpskog jezika u ovom gradu sada su Turci, Goranci i muslimani koji se izjašnjavaju kao Bošnjaci.

Naš domaćin, sveštenik u Hramu svetog Đorđa Jovan Radić, sin poznate novinarke Olivere Radić iz Orahovca, nas prvo vodi u posetu Bogorodici Ljeviški. Svetinja ograđena bodljikavom žicom, zaogrnuta sumrakom i gareži od velikog požara koji su Albanci potpalili 24. marta 2004. godine. U tom mraku svetle samo njena slavna istorija i čudesne freske, koje su odolele vekovima, mržnji i požarima. Najlepša i najčuvenija je ona na kojoj je naslikana Bogorodica Ljeviška.

Za razliku od Ljeviške, koju su šiptarski vandali 24. marta 2004. godine „samo“ zapalili, ubacujući u nju veliku količinu automobilskih guma, Hram svetog Đorđa je pre 18 godina ne samo zapaljen, već i miniran i srušen. Nakon obnove izgleda još lepše. Dok, nakon kraće molitve i paljenja sveća, sveštenici ragovaraju o zajedničkim temama i poznanicima, a Hariton je službovao u manastiru Zočište pa poznaje mnogo sveštenika u ovom delu Srbije,  ja koristim priliku da odem u jedan od kafića preko puta, gde svratim svaki put kad dođem u Prizren i popijem Pećko pivo.

Ispred kafića, na ulici, grupa mladića glasno razgovara na srpskom. Muslimani. Ljubazno mi objašnjavaju kako iz centra grada, kroz uske i zamršene ulice, najlakše mogu izaći na put prema Suvoj Reci i Velikoj Hoči.

Jedan od njih pozdravlja Srbe i Srbiju. Kaže, za tri dana žena mu ima tešku operaciju u Akušerskoj klinici u Višegradskoj. Dirnut je brigom i ljubaznošću lekara.

Pola sata kasnije, dok se blagim padinama nekadašnjeg najvećeg srpskog vinogorja penjemo ka Orahovcu, levo od nas, u dolini, vide se svetla Studenčana, Samodraže, Opteruše i Zočišta. U njima više nema Srba.

Pred Crkvom Svetog Stefana u Velikoj Hoči dočekuje nas novi sveštenik Milan Stojković. Od njega saznajem da je moj raniji domaćin otac Milenko Dragićević u međuvremenu penzionisan, pa je odselio u rodnu Loznicu. Predajemo skromnu humanitarnu pomoć, molimo se bogu u crkvi a zatim u parohijskom domu, nakon „pričešća“ rakijom dobrodošlice, isprobavamo metohijska vina. 

Uskoro nam se pridružuju i dva poznata hočanska vinara, Zlatko Nakalamić i Srđan Petrović. Obojica prave odlična vina. Svaki put kad dođem u Hoču od Zlatka kupim bar 50-60 litara. Nešto sam popijem, nešto odnesem svom ocu na Kupres, nešto podelim prijateljima...I uvek kad se vratim u Veliku Planu žalim što nisam kupio više. 

Sutradan, 24. marta,  rano ujutro, položili smo cveće na spomen-obeležje koje je na izlazu iz Hoče prema Orahovcu podignuto u znak sećanja na 84 stradala Srbina iz Orahovca, Hoče, Retimlja, Opteruše i Zočišta. Većinu njih su kidnapovali i ubili šiptarski teroristi, manji broj je poginuo u borbama protiv OVK i NATO pakta. Među njima je četrnaest Kostića, četvorica Božanića, dvojica Burdžića...Nemanja Božanić je imao 16 godina, Cvetko Nikolić i Nebojša Kostić po 17. Njihovu mladost bezdušni banditi su izrešetali puščanim mecima. Većini njih posmrtni ostaci još nisu pronađeni i dostojno sahranjeni.

Svratili smo i do manastira Zočište ali kapije svetinje su bile zatvorene a na telefon se niko nije javljao. Verovatno je u toku bila jutarnja služba. Policajac koji dežura kaže da su kapije manastira otvorene od 14 do 17 časova. A mi ne možemo da čekamo, žurimo ka Gazimestanu i Gračanici.

Na Gazimestanu se penjemo na spomenik  knezu Lazaru i njegovim vitezovima. Dan lep, na nebu nema ni jednog oblaka. Pa se pred nama pruža jasan vidik na polje na kojem su Boško Jugović, Vuk Branković, Pavle Orlović, Miloš Obilić, Ivan Kosančić, Milan Toplica i ostali komandanti srpske vojske nagonili Turke na buljuke.

Unutrašnjost spomenika zapuštena, na gazištima stepeništa, koje je ukrašeno mermernim pločama na kojima su uklesani stihovi iz pesme Boj na Kosovu, ima smeća. Žalimo što nemamo metlu da to pometemo. 

Kada sam poslednji put bio na Gazimestanu, na Vidovdan prošle godine, u žbunju kraj ograde kojom je ovaj spomen-kompleks ograđen  ostavio sam drveno koplje. Da mi pri izlasku, kad vide koplje, albanski specijalci, koji su tog dana bili prilično agresivni i oduzimali srpska znamenja, ne bi oduzeli i zastavu. Koplje pronalazim tamo gde sam ga i ostavio. Očuvano, kao da nije kislo i napolju zimu prezimilo.

Stavljamo zastavu na koplje i razvijamo je na vrhu spomenika. Policajci viču i rukama pokazuju da to ne činimo. Mi ne bi da nismo došli zbog toga. Po silasku sa spomenika, kažu nam da moraju da nas zadrže. Stiglo naređenje. Čeka se odluka starešina u Prištini. Tražim da razgovaram telefonom sa njihovim starešinom. Pristaju. Ovaj mi objašnjava da od njega ništa ne zavisi, stvar je dignuta na viši nivo. 

Pretpostavljam, ako nas uhapse, da će u najboljem slučaju po nas tražiti da obrišemo snimke iz telefona i oduzeti mi zastavu. Pokušavam da pre toga bar nekoliko fotografija pošaljem preko vibera ali, kao i obično, nema interneta. Nije ni čudo, kad su ovi u Opštini za službene telefone kupili nekakve kilave pakete, koji ne vrede ni pet para.

Razmišljam šta ću sa zastavom. Vijorila se na Kajmakčalanu, Dinari, Mačkovom kamenu, Čvrsnici, Cincaru, Karpatima, Zebrnjaku, Zejtinliku i brojnim drugim planinama i znamenitim mestima iz srpske istorije. 

Povuci-potegni, da ne otkrivam sve detalje pregovora i ime visokog policijskog službenika koji nam je pomogao, posle nekog vremena policajci nam vraćaju dokumenta i kažu da smo slobodni. Vidi se da su i oni zadovoljni kako se sve završilo. U znak zahvalnosti, uručujemo im skromne poklone.

U Gračanicu stižemo u deset sati. Baš na vreme da posetimo manastir Gračanicu i prisustvujemo ceremoniji obeležavanja godišnjice početka bombardovanja SR Jugoslavije od NATO pakta. Susrećem načelnika Kosovskog upravnog okruga Srđana Popovića, dopisnika RTS Andriju Igića, pesnika i novinara Živojina Rakočevića, starog znanca Momčila Trajkovića. Mog saborca iz „događanja naroda“ devedesetih godina. 

Ohrabreni dolaskom na vlast Slobodana Miloševića i nacionalnom politikom koju je vodio, Srbi sa Kosova, predvođeni Trajkovićem, Miroslavom Šolevićem, Boškom Budimirovićem i Bogdanom Kecmanom, su često masovno dolazili u Beograd i pravili proteste. A ja, zajedno sa drugarima, nekoliko puta bio njihov domaćin i, mobilišući studente iz Studentskog grada, pomagao da ti protesti budu što masovniji.

Sa ponosom zaključujemo da smo jedina delegacija koja je na ovu manifestaciju došla izvan Kosova i Metohije. A još smo bili ponosniji što su Rade i Hariton, sa sveštenikom iz Gračanice, služili parastos kosovskim mučenicima. Kako zbog uloge koju sam imao nije bilo moguće a ni prikladno da neko od nas trojice snima i fotografiše obeležavanje tužne godišnjice, to je za nas učinila Aleksandra Ničić, ekološki inspektor iz Gračanice. 

Ništa nije slučajno. Ispostavilo se da je Aleksandra krajiška snajka. Udala se za mog zemljaka iz Kostajnice Gorana Blanušu. Imaju jedno dete. Nažalost, muž joj se razboleo, njena plata nije dovoljna za život tročlane porodice pa je ova lepa i vredna žena prinuđena da radi dodatne poslove. Kad uspe da ih nađe. Što nije lako. Za razliku od ne malog broja Srba u Gračanici i na Kosovu i Metohiji koji su „zaposleni“ na izmišljena radna mesta, primaju dobru platu a ništa ne rade.

Na vencu koji smo položili na spomen-krst ispisali smo tekst:

- Našoj braći, žrtvama terora NATO i OVK – narod Velike Plane.

Pre polaska ka Podujevu i Nišu,  na ulici i u kafiću preko puta manastira razgovaramo sa ljudima. Zabrinuti su i ogorčeni. Šiptarske vlasti su im zabranile da učestvuju na izborima. Hvale Vučića i ne sumnjaju u njegovu ubedljivu pobedu. Za zabranu da glasaju ne krive Kurtija, on je ionako samo pion, već Vašington, London, Brisel i Berlin. Koji na taj način hoće da Vučiću i SNS otmu nekoliko desetina hiljada glasova.

Više od ishoda izbora brine ih mogućnost da Srbija uvede sankcije Rusiji i tako se uhvati u kolo sa sa banditima koji su nam Kosovo oteli i decu ubijali. Srbi sa KiM misle da bi to bilo ravno samoubistvu iz nehata.

-Mi Srbi sa Kosova i Metohije se uzdamo u Vučića i Putina. Pomagala bi nama Srbija i da Vučić nije na vlasti, Rusija bi pomagala Srbiji i da Putin nije na vlasti ali bogami dok su njih dvojica tu mnogo je sigurnije – kaže starina, kojeg smo sreli ispred manastira.

Iz Gračanice, od spomenika Milošu Obiliću, krećemo uz pesmu Milomira Miljanića "Gledaj orle sa visine Gračanicu sa Prištine... gledaj orle kako sija Dušanova Peć čaršija, svetilište drevno ovo mora ostat Srbinovo". 

Nisu prilike  da će tako i da bude ali - još ćemo se ćerati.