"Mama je umrla pred moju operaciju" Ana (9), Petar (7) i Sara (5) žive od 10.000 dinara mesečno, MOŽEMO IM POMOĆI
"Mama je trebalo da bude uz mene dok se operišem, ali joj nije bilo dobro i odveli su je.
Ostala sam sama u bolnici i nisam mogla da joj pomognem, umrla je pred moju operaciju."
BUDIMO HUMANI: Bogdan je sa dve godine dobio strašnu dijagnozu! Hrabro dete se bori, ali naša pomoć mu je potrebna!
Anđela ima teško oštećenje sluha i potrebna joj je NAŠA POMOĆ! BUDIMO HUMANI!
Milan Filipović živi i spava na ulicama sa 11.000 dinara mesečno i prikovan je za kolica - BUDIMO HUMANI, POMOZIMO!
Tiho, da je ne čuju mlađi brat i sestra, devetogodišnja Ana Jovanović iz mioničkog sela Tolić počinje svoju priču o majci Branki, koja je u 44. godini preminula od posledica srčanog udara prošlog avgusta, 24 sata pre zakazane operacije kičme svoje najstarije ćerke u Beogradu, ostavivši iza sebe i sina Petra (7) i ćerku Saru (5).
O mališanima sada brine otac Miloš (57), ali život u seoskom domaćinstvu, u kojem živi i očeva majka Milunka (82), nimalo nije lak. Da bi mogao da brine o mališanima, Jovanović je prestao da radi u mlekari, tako da se petočlana porodica sada izdržava samo od dečjeg dodatka od 10.000 dinara mesečno i skromnih, neredovnih nadnica. I to kada može da stigne, jer Miloš, koji je u poznim godinama postao suprug i otac, prerano je ostao udovac ili, kako sam kaže, "u godinama je kada ljudi gaje unučiće". Da sve još bude teže, Ana i Petar su rođeni sa skoliozom, deformitetom kičme.
- Doktori su rekli da pola godine ne smem da nosim ništa teško, da radim fizičko ni da se savijam. Čim ustanem, stavljam svoj mider i nosim ga sve dok ne pođem na spavanje. Moram da radim tako, da ojačam, da odmenim tatu, da mogu da mu pomognem u kućnim poslovima koje je radila mama. Ona je puno brinula da Peri i meni bude dobro kada se operišemo, od brige joj se i srce razbolelo i nije izdržala. A mene čekaju još dve operacije, tako doktori kažu – priča Ana.
BUDIMO HUMANI! Pomozimo maloj Nikolini (4) slanjem poruke 341 na 3030!
Za razliku od starije sestre, Petar kod koga je skolioza izraženija zbog čega mu je glava stalno nagnuta na jedno rame, još nije fizički spreman za operativni zahvat, koji je, opet, neophodan. Dečak je, međutim, ljutit i ne voli da nosi mider i da radi vežbe jer, kako nam priznaje, "svaki dan u školi gleda kako njegovi drugovi trče, igraju se i jure za loptom, a on to ne može, a tako bi želeo".
Čini se da je najlakše sa najmlađom Sarom, koja, srećom, puca od zdravlja, s oduševljenjem priča o vrtiću i svojim učiteljicama jer je za nju sada ceo svet igra, sve do trenutka kada stane pred fotografiju svoje majke i sa suzama u očima se ne zagleda u njen lik.
- Tata sve stiže. Kad se probudimo, on nam da doručak i sprema nas za školu i vrtić. Nosi naše torbe jer to zbog njihove težine ne smemo ni Pera ni ja. Zato nas i čeka kada se završe časovi da nas vrati kući, opet nahrani, spremi sve šta nam treba. Kad mi zaspimo, on ostaje budan da raspremi i počisti. Zato bih volela da sam snažnija, da pomognem. Samo jednom sam oprala sudove, nisam imala više snage - priča Ana.
U dečjim željama Miloševa najstarija kći je skromna i ne pominje ni igračke, ni tehniku ni haljinice. Ozbiljno, međutim, kaže da bi volela da imaju sređen sprat svog doma, koji je samo ozidan, bez struje i vode, kako bi svako od njih imao svoju sobu za spavanje, a ona svoj prostor da uči i radi domaće zadatke. Jer sada svih petoro Jovanovića živi u kuhinji sa trpezarijom i spava u susednoj sobi sa dva kreveta u prizemlju kuće.
- Kad bih ja imala svoju sobu, mogle bi učiteljice da mi dođu u posetu i dovedu decu iz vrtića da se igram sa njima, jer nema male dece kod nas u selu - razmišlja Sara.
Ocu mališana, međutim, dečje želje sada su neostvarive jer on može da planira dan za dan, razmišljajući pre svega kako obezbediti šta je potrebno za Petrovu prvu operaciju i Anine još dve operacije kičme.
- Od 3,5 hektara zemlje koje imam u stanju sam da obezbedim ogrev, za ništa drugo od poljskih radova jednostavno nema vremena. Imam dve krave koje muzem, potom sirim mleko i prodaja mleka i sira su osnovni izvor prihoda. I koliko nadnice mogu da namaknem povremeno, najčešće fizički rad, poput utovara uveče kada deca zaspu, kada majku koja je slabovida i teško pokretna mogu da ostavim sa njima. Praktično mogu da nađem posla koliko je potrebno, ali nemam dan koji traje 48 sati da bih radio i zaradio, jer sam potreban deci. Olakšalo bi mi kada ne bih morao da ih vodim i vraćam iz škole, ali koga da obavežem da Ani i Peri nosi torbe? Moja su deca i moja su odgovornost i da su potpuno zdravi, a kamoli dok imaju ove probleme - kaže Miloš, dodajući da mu nijedan kućni posao nije težak, ni kuvanje ni pranje.
Svi ljudi dobre volje koji žele da pomognu deci mogu da pošalju SMS na humanitarni broj 2552.