PREKO VIŠEGRADA DO SARAJEVA: Kroz raskošnu prirodu i lepa sela, koja su lepo gorela! (FOTO)
Tu i tamo oko puta još uvek ima razorenih kuća i fasada sa tragovima rata.
Dok gleda naše pasoše, policajac na graničnom prelazu Vardište se iščuđava:
NAJNOVIJI PODACI MINISTARSTVA ZDRAVLJA: U Srbiji potvrđeno 2.112 novih slučajeva, preminulo je deset osoba
ZNA SE KAKVA NAS ZIMA ČEKA? Meteorolozi objasnili šta znači ako je za Mitrovdan sunčano i toplo!
STIGLA VEST IZ KOVID BOLNICE NA KARABURMI: Poznato u kakvom je stanju poglavar srpske crkve
-Ne mogu da verujem.
-Neki problem – pita drugi.
-U jednom automobilu četiri muškarca, svima početno slovo imena D. Čak trojica imaju isto ime – Dejan. To mi se nije dogodilo.
Nije ni nama.
-Mi smo grupa četiri D – uz šmekerski osmeh komentariše Dejan Pavković, koji je u ulozi vozača. Zajedno sa njim, Dejanom Pisarevićem Piskom, potpredsednikom JS i Dejanom Spasićem, krenuo sam u BiH. Od Višegrada, Romanije i Sarajeva, preko Bugojna, Kupresa i Šipova, do Jajca i Banjaluke.
Ni jedan od njih nikad nije bio u Sarajevu, Spasić prvi put u životu prelazi Drinu.
Posle petnaestak minuta vožnje kroz prelepe predele kanjona rekle Rzav, čije su strane išarane bajkovitim pejzažima bezbroj čuka, ogromnog stenja i jesenjih pastelnih boja, stižemo do živopisnog manastira Dobrun. Čiju izgradnju većina smešta u četvrtu deceniju 14. veka a pripisuju je Pribilu, županu cara Dušana.
Tu i tamo oko puta još uvek ima razorenih kuća i fasada sa tragovima rata.
I manastir je rušen pet puta. Tri puta od Turaka, dva puta od švapskog okupatora. Odlukom tadašnjeg mitropolita dabrobosanskog Nikolaja manastir je obnovio rad 1994. godine. Posle 250 godina. Nikolaj sad počiva u porti manastira.
Dok čekamo da nam otključaju skromnu, kao labud belu, Crkvu uspenja presvete Bogorodice, penjem se na uzvišenje iznad manastira, na kojem su 2004. godine, na 200 godina od podizanja Prvog srpskog ustanka, koje su Srbija i Republika Srpska ovde zajedno obeležile, postavljeni veliki beli krst i statua Vožda Karađorđa.
U sklopu priprema za obeležavanje jubileja, podignut je prostrani Karađorđev konak, na čijem prvom spratu je Muzej Prvog srpskog ustanka a na drugoj Muzej Dabrobosanske mitropolije.
Višegrad nas dočekuje okupan suncem. Kod čuvene ćuprije na Drini, koju je podigao poturčeni Baja Sokolović, čeka nas Obrad Poluga. Pripadnik Interventne čete Višegradske brigade VRS, sad službenik boračke organizacije. Koji i 25 godina od završetka rata po sudovima dokazuje da nije počinio ratni zločin. Muslimani koji su u Podrinju pobili više hiljada srpskih civila ne moraju ništa da dokazuju. Već vekovima, ubijanje srpskih žena i dece nije zločin.
Prvo idemo u spomen sobu uređenu u čast boraca palih u poslednjem ratu. Nalazi se u objektu koji je nekada bio jevrejska sinagoga. U Višegradu više nema Jevreja. Na ulaznim vratima dočekuju nas pogledi 300 mrtvih junaka. Ili jadnika. Kako se uzme. A nedostaju fotografije još šezdeset i dvojice. Obrad nam objašnjava da su u pitanju borci Višegradske brigade i borci iz drugih brigada, čije su porodice nakon okupacije njihovog zavičaja došle da žive u grad na Drini. Najviše proganinih, živih i mrtvih, je iz Sarajeva.
Na slikama i četiri sina Božane Delić iz Crkvina kod Goražda. Jednog ratnog dana, komšije muslimani su ih odvele u smrt, zajedno sa sestrom, njenim sinom i četvoricom zetova. Nekoliko dana kasnije, jedan komšija je dozvao ojađenu majku da izađe iz kuće, da bi joj se obratio ovim rečima: ''Muštuluk Božana, sinoć smo ti ubili Radivoja''. Niko od njih se nije živ vratio.
Tu su i tragičari iz čuvenog tunela, o kojem je Srđan Dragojević snimio film ''Lepa sela, lepo gore''. U septembru 1992. sedam srpskih boraca, koji su čuvali jedan od mostova preko Drine, opkoljeni su u tunelu Brodar, dugom 97 metara. Bez hrane i vode devet dana su pružali junački otpor. Stevan Panić, dobrovoljac iz Smedereva, je poginuo, Milan Lučić i Vlado Gavrilović umrli su u tunelu od rana, teško ranjeni Novak Arsić je pucao sebi u slepoočnicu. Poginule su i doktorka Stojana Jovović i medicinska sestra Ljubica Kastratović, koje su sa sanitetom došle iz pravca Rudog da pomognu ranjenicima. Stanko Mećašev, Slađan Simić i Mikajlo Šimčić su se deveti dan probili iz obruča. Mikajlo sa 20 gelera u telu. Slađan je poginuo dve godine kasnije kod Goražda.
Tužna priča sustiže jedna drugu. Ne manjka ih ni na drugoj strani, kod muslimana. Da li je moguće istinsko pomirenje dve grane jednog naroda? Sadašnjih i bivših Srba. Onakvo kakvo „reklamira“ Emir Kusturica, koji je na ulazu u Andrić grad, u koji sad idemo, jednu pored druge postavio statue velikog turskog vezira Mehmed paše Baje Sokolovića i patrijarha Makarija Sokolovića.
U Andrić grad, lepo osmišljeno naselje na poluostrvu koje Rzav pravi na ušću u Drinu, uloženo je oko 10 miliona evra. Idejni tvorac i prvobitni većinski vlasnik bio je Emir Kusturica. Sad su to Republika Srpska i opština Višegrad.
Nakon posete Andrić gradu i čuvenoj ćupriji, nastavljamo ka Sarajevu. Put celo vreme vodi kroz kanjone i desetine tunela. Kojih se kutarlišemo tek po dolasku u Rogaticu. A na Glasincu i Romaniji nas dočekuju beskrajna prostranstva prekrivena šumama i pašnjacima, na kojima se vide stada ovaca, konja i goveda.
U Sarajevo ulazimo iz pravca Pala, preko Bembaše i parkiramo se na malom parkiralištu kraj Baščaršije. Prvo posećujemo 300 metara udaljenu Crkvu svetih arhangela Mihaila i Gavrila, koja je podignuta u 15. veku i predstavlja najstariji kulturno-istorijski spomenik Sarajeva. Narodno predanje kaže da je svetinju podigao Andrijaš Mrnjačević, brat Marka Kraljevića. Za šta nema nikakvih dokaza.
Crkva, na kojoj stoji spomen ploča na kojoj piše da je prvo postojanje bogomolje na tom mestu zabeleženo još u šestom veku, odiše vekovima i opojnim mirisom tamjana a između lukova i galerije, izvija se tiha crkvena muzika iz ozvučenja, koja miluje prastare krstove, kandila i ikone. Pojedine svetinje koje sam video, kao što su Crkva svetog Dimitrija u Solunu, Crkva presvete Bogorodice u Obudovcu pa i sama Saborna crkva u Sarajevu, snažan dojam na posetioce ostavljaju svojom veličinom. Stara sarajevska crkva i slične njoj plene svojim skromnim dimenzijama, toplinom i ušuškanošću.
Sabornu crkvu posvećeno Roždestu presvete Bogorodice zatičemo obasjanu suncem u zalasku. Deluje veličanstveno. Kao da je u svojim visokim zvonicima pokupila ono najlepše što je bilo u dušama vernog joj naroda. Oko 150.000 proteranih Srba. Nažalost, žena koja prodaje sveće ne zna da pronađe prekidač za svetlo pa moji saputnici, koji su prvi put ovde, nisu mogli da se u potpunosti uvere da unutrašnja lepota svetinje nimalo ne zaostaje za spoljašnom.
Crkva je završena i osvećena 1872. godine. I onda podatak koji dušu ispunjava toplinom i verom u zajednički život: za njenu gradnju pojedinačno najviše sredstava dao je niko drugi do turski sultan Abdul Aziz, 556 dukata. Šta li bi rekao kad bi znao da su 120 godina kasnije njene vernike sarajevski muslimani proterali iz grada. Praviteljstvo srpsko iz Beograda dalo je 500 dukata, knez Mihailo Obrenović 150 a Sava Kosanović je u Rusiji skupio 1.870 dukata.
Po dolasku na nekadašnji Most Gavrila Principa, sada Latinsku ćupriju, na mesto sa kojeg je na Vidovdan 1914. godine Gavrilo Princip ubio austrougarskog prestolonaslednika Ferdinanda, zažalili smo što sa sobom nismo poneli bar buket cveća. Da odamo počast hrabrom srednjoškolcu iz Bosanskog Grahova i njegovim saborcima. Njihovim idealima ali i njihovim žrtvama.
Na Baščaršiji, koja kao i uvek deluje nekako ofucano, mnogo naroda ali manje nego što je uobičajeno. Manje i golubova oko čuvene česme. Dosta Arapa i žena sa delimično prekrivenim licem, pa jedan od Dejana pita: „Brate mili, gde nas ti ovo dovede. Da li smo još u Evropi?“ Neuobičajeno mnogo prosjaka, uglavnom žena tridesetih godina. Skoro svi prolaznici nose maske. Jedna od prodavačica nam objašnjava da su kazne za njeno nenošenje na otvorenom 500 maraka. Odlučujemo da rizikujemo i da se, ako nas legitimišu, izvlačimo na neznanje i „diplomatski“ imunitet.
Ne bi bilo u redu da budemo u Sarajevu a da ne upoznamo i neku lepu Sarajku. Na šta bi to naličilo. Odabrali smo jednu, koja nonšalantno, stoji ispred jedne od nekoliko desetina trgovačkih radnji.
Aldina Toskić. Dosađuje se pa izašla da prošeta. Poslednjih godina je malo u svom gradu. Na kruzerima krstari okeanima. Pitam, šta joj je Fadil Toskić, pevač koji je osamdesetih godina bio popularan sa pesmom ''Zapalio sam plamen u oku tvom''. Kaže, stric. Na preporuku šarmantne i nadasve predusretljive Sarajke sedamo u baštu ćevabdžinice ''Željo''. Da probamo i te čuvene sarajevske ćevape. Ništa posebno. Možda i zbog toga što nismo mogli da ih zalijemo pivom. Gostima ne služe alkohol a konobar objašnjava da uz ćevape ne ide pivo nego jugurt.
Već je pala noć kad smo se uključili u reku automobila koja mili desnom obalom Miljacke i zaputili prema Ilidži i našem krajnjem današnjem odredištu, čuvenom restoranu „Brajlović“. Koji nas dočekuje na samoj obali reke Bosne, već umotan u šljašteću novogodišnju rasvetu. Parada kiča. Unutra smo se ubrzo setili narodne uzrečice: spolja gladac, a unutra jadac.
Dok začuđenim konobarima vraća večeru, uz savet da je dopeku, Dejan Pisarević im objašnjava:
- Momci, mi nismo naručili živo tele, već teleće pečenje.