"SAMO SU ME PREPLAVILE SUZE" - Medicinska sestra o neopisivim emocijama i snazi za bavljenje ovim poslom
Maja Jokić (55), jedna od najstarijihh medicinskih sestara u Univerzitetskoj dečijoj klinici u Tiršovoj, već 34 godina radi na Odeljenju dijalize i transplantacije bubrega.
- Raditi sa decom je lepo, ali kada su ona zdrava! Mnogo je teško kada gledate kako se od malih nogu, zbog teških bolesti, bore za život! Najteže mi je, i dan-danas, pada trenutak kada roditelji moraju da biraju i da potpisuju odluku o životu svog deteta, ali i kada zajedno sa njima, kao donori, ulaze u operacionu salu - rekla je Jokić.
URNEBESNO! Usijale se društvene mreže - čovek tražio savet za krečenje, ali ovo niko nije očekivao (FOTO)
FASCINANTNA KREACIJA - DŽINOVSKI OPANAK IZ KLOKE: Ukoliko nosite obuću broj 60, ostaviće na vas poseban utisak
"HRPA SMEĆA NA TOČKOVIMA": Začuđujući oglas izazvao lavinu komentara, ovako je Bosanac kupcima preporučio svoj automobil
Borba za život
Iza sebe ima više od 120 transplantacija bubrega kod dece i priznaje da ni posle toliko godina staža ne može da bude "imuna" na dečje suze i njihovu bol!
- Kod nas dolaze deca kojoj vi pomažete da žive život i da nauče da žive sa bolešću koju imaju od malih nogu. Deca hronični bolesnici kojima je potrebna dijaliza ili transplantacija. Nažalost, mi njih ne možemo potpuno da izlečimo. Ali zato smo tu da im olakšamo i da bude najbezbolnije. Mi se za decu vezujemo, postajemo porodica, jer oni dolaze godinama kod nas. Gradimo odnos i viđamo ih više nego neku rodbinu. Nekada se i naljutimo i grdimo ih... Ali, se isto tako zajedno bodrimo, šalimo, grlimo... Iza sebe imam 120 transplantacija bubrega kod dece. I samo mi, koji radimo na ovom odeljenju, znamo koliko je teška, tužna, bolna i stresna takva operacija i sama priprema - ističe Maja i nastavlja:
- Ti momenti, na sam dan transplantacije, dotakle bi i najhladnijeg čoveka. Odluke roditelja o životu njihove dece, pripreme, doniranje organa koje daju uglavnom mame, tate i bake... Moram priznati da mame prednjače. Ne zato što su one hrabrije, već zato što tate ostaju da budu stubovi porodice, da rade, brinu o njima. Mama je ta koja će da bude sa detetom u bolnici. A, onda kada se završi procedura dolazi na red ulazak u operacionu salu. Uf, i sada se naježim od tih prizora i napune mi se oči suzama. Ne postoji reč koja može da opiše emociju tog dana. U salu ulaze u isto vreme. I majka i dete. Ćutke se gledaju i svako brine za onog drugog. Kada se bude iz anestezije mama pita za dete, a dete traži majku, pita gde je, uplašeno je, plačljivo... - objašnjava ona.
Moraš da radiš ono što voliš
Na pitanje da li bi isti poziv izabrala da može da vrati vreme, sa posebnom emocijom sestra Maja kaže:
- Čovek mora da izabere nešto što će da voli, jer to će raditi celog života. To sam i moje dete savetovala, jer sam i ja tako svoj posao izabrala. Ja sam izabrala to što volim, beli mantil. I kada bih opet bila u situaciji da biram, izabrala bih ovaj poziv, opet bih birala pedijatriju i rad sa decom.
Zatim se, ova heriona, prisetila nekih priča sa odeljenja transplantacije koje, kaže ona, u srce pogađaju.
- Sećam se jednog dečaka koji nije hteo ni lekove ni vodu ni hranu, sve je odbijao, dok ne vidi svog tatu, koji mu je, inače, dao bubreg. Na kraju sam morala da odem po tatu koji se oporavljao i imao veliku ranu, pomogla mu kako bi došao do sobe, da mu se javi. Sin se oduševio i od tog trenutka je sve hteo. Samo kad je video svog tatu! Isto pamtim i dečaka koji je imao saobraćajnu nesreću. Morao je na transplantaciju. Majka je bez pogovora rekla da će biti donor. Kada je ušla u proceduru otkrili su joj kancer dojke. Ni to je nije sprečilo da nastavi proces. Išla je na hemioterapije, zračenja, dve operacije, ali je govorila da neće odustati i da će svom detetu dati bubreg. U međuvremenu je dete dobilo poziv za transplantaciju od dobrovoljnog donora dok se majka lečila i tako mu je život spašen. Kao Bog da ih je pogledao - izjavila je Jokić.
Najteže je kada gubimo
Na pitanje šta joj najteže pada i posle skoro 40 godina radnog staža, hrabra Maja priznaje:
- Kada dođe do onog najgoreg, kada nas roditelji gledaju i u našem pogledu traže utehu i slamku spasa, a vi ne možete da ih pogledate. Nemate snage da im bilo šta kažete. Teško je kada dete dođe ni ne zna gde je, kada se uplaši aparata, igle, kada traži roditelje. Kada se od rođenja bore za život i vi zajedno sa njima. Ni posle toliko godina emocije ne možete da ugasite, ne možete da ostanete imuni - zaključuje ona.
Sestra Ivana: Tek se rode, a već se bore za život
Na Međunarodni dan medicinskih sestara u Dečjoj klinici svoje mišljenje iznela je i pedijatrijska medicinska sestra Ivana Piveš (33), koja već sedam godina radi na odeljenju Neonatalne intezivne nege.
- Kod nas dolaze bolesne, tek rođene bebe i to pravo iz porodilišta. Strašno je to kada se tek rodite, a već morate da se borite za život. To su mali ljudi koji ne znaju da govore, koji ne znaju da kažu sestro imam temperaturu, boli me, hladno mi je, hoću mamu, tatu... Vi ste njima sve. Tu ste da prvi vidite kada nešto nije u redu, da ih presvučete, nahranite. Nekada imate po 15 beba na odeljenju, i sve u glas plaču u isto vreme kada dođe vreme ručka. Tu je i onaj momenat kada majka zove iz prodilišta i pita kako je beba, a vi sa druge strane znate da nije dobro - priča mlada Ivana.
Ipak, najteže joj pada, otkriva ona, kada se tek rođenoj bebi stanje pogorša i mora na respirator.
- Sećam se jedne noći - jedan sat ujutru, dečaku u inkubatoru stanje se pogoršava, a majka sve to, skamenjeno gleda iz boksa. U trenutku bebi prestaje srčani rad, monitor počinje da pišti i samo čujem doktora koji kaže: "Ivana, trčite!" Ne znam ni sama kako sam za nekoliko sekundi sve poskidala sa bebe - i elektrode, iglu, infziju... Samo sam ga zgrabila i trčala koliko me noge nose. Po dva stepenika sam preskakala. Uletela sam u intezivnu negu, kolege su odmah priskočile u pomoć i beba je bila spašena. Posle nekoliko meseci idem kroz hodnik bolnice i čujem kako me neko doziva. Okrenem se, prepoznam mamu i ona kaže bebi: "Ova teta ti je spasila život." Samo su me preplavile suze. I, to su ti trenuci za koje živite i radite - zaključila je Piveš.