Snežana je biciklom obišla zemlju Kim Džong Una: U Severnoj Koreji zahtevaju POŠTOVANJE i odmah objasne šta nikako ne smete raditi
Snežana Radojičić, putopisac, bloger i biciklista na svom omiljenom vozilu prošla je zemljom Kim Džong Una - Severnom Korejom.
Srbija je bogata mitovima o Severnoj Koreji, a mnogi od njih su čak i istiniti. Međutim, kulturološke razlike između dve nacije su znatne, te razumevanje prosečnog građanina Severne Koreje nije tako jednostavno za ljude u Srbiji.
- Ne, uopšte nisam imala predrasude. Što se tiče vodiča, u Koreju ne možete otići samostalno. Morate ići preko organizovane grupe. Strogo je određeno kretanje. Imate pratnju dva vodiča i idete samo onuda kuda oni žele da vas vode.
"Velika šansa za mog prijatelja Kima" Tramp POSLAO PORUKU lideru Severne Koreje, napominjući JEDAN USLOV
- Ne, ne pregledaju fotografije. To je jedan od stereotipa. Koreja pomera dosta svoje granice i pravila, otvara se i postaje fleksibilnija. Naravno, postoje pravila o fotografisanju koja moraju biti ispoštovana i ako vodiči primete da se ta pravila ne poštuju, oni zamole da se izbriše fotografija koja nije trebalo da bude snimljena. To je sve stvar lepe komunikacije između vodiča i nas. Neka od tih pravila su za nas besmislena, ali nije na nama da sudimo.
- Nas je bilo samo troje. To je bila biciklistička grupa. Sa nama su bili i dvojica vodiča, kao i vodič iz zapadne agencije. Moje kolege iz grupe su bili Džek iz Novog Zelanda i Mikelas iz Grčke, ali oni su bili krajnje nezainteresovani da pitaju bilo šta, što sam ja iskoristila do maksimuma i stalno sam zapitkivala, zato je knjiga tako obimna.
- Oni nisu bili raspoloženi da svoje zaključke, ako su ih i imali, dele sa drugima. Moj utisak je bio da su oni došli samo da voze bicikl. Oni nemaju prošlost u staroj Jugoslaviji da porede i prave paralele. Zbog toga nemaju ni dublje razumevanje svega onoga što se događa u Severnoj Koreji.
- Posetili smo nekadašnju prestonicu Kaesong koja je na samoj sadašnjoj granici sa Južnom Korejom. Tu se nalaze grobnice njihovih kraljeva, osnivača dinastije Korijo. Dosta toga smo naučili. Osim što je sve lepo osmišljeno, vodičima je zaista stalo da ljudi nauče dosta o njihovoj zemlji i ulažu mnogo napora. Čak nas i preslišavaju da vide da li smo dobro zapamtili nešto.
- Nema mogućnosti za tako nešto. Bila je jedna devojka u Velikoj narodnoj čitaonici, u čitaonici za napredni engleski. Videla sam da rade neko komplikovano glagolsko vreme. Ona je sedela pozadi. Pošto sam ja bila jedina žena u grupi, ona se oduševila kad me videla. Pozdravili smo se i ja sam htela da pohvalim njen izgovor engleskog. Htela sam da je pitam šta će joj bolje znanje engleskog doneti u profesionalnom smislu, što bi mi već otkrilo neke stvari. Međutim, onda je kolega Mikolas utrčao i pitao je "da li joj je težak engleski", što je glupo pitanje. Onda je naišao vodič i rekao da moramo da nastavimo. Primetno je da stanovništvo izbegava bilo kakav kontakt sa nama. U metrou je bio dečko koji je učio engleski, ja sam želela sam da ostvarim kontakt, ali je bilo vrlo upadljivo da on to ne želi. Vodič mi je rekao da, ako bih zaustavila nekoga (jer se dešavalo da vozim bicikl i ostanem sama i prolazim kroz polja, naseljena mesta i bila sam u prilici da ih oslovim, fotografišem), oni bi imali obavezu da dođu i da se požale da je stranac pokušao da ostvari kontakt sa njima.
Tramp u susret samitu: S. Koreja bi mogla da bude ekonomska sila
- Kad uplatite akontaciju za Severnu Koreju dobijete spisak pravila šta smete da radite, a šta ne. Pravilnik je jasan, taksativan i to vam vodiči ponove više puta, jer su i oni u problemu ako dođe do nekog prekršaja. Nema tu mnogo pravila, vrlo brzo se shvati šta se sme, a šta ne. Kada ste nesigurni, onda ih pitate. Njima je najbitnije da pokažete poštovanje prema onome što je njima bitno i to je ono što traže od vas.
- Korejanci imaju obavezu da svakog aprila kreče fasade zgrada u centru i to je jako lepo videti, ali kad se kamerom zumiraju prozori, vidi se propala drvenarija, mnogi nemaju ni stakla, neki imaju solarne panele, pošto nemaju struje. Ja ne mislim da se radi o Potemkinovim selima. Ono što sam ja videla, što sam naučila tamo i što su mi potvrdili, postoje staleži zasnovani na partijskoj pripadnosti i zaslugama generacija od 1925. godine, kada je počela borba protiv Japanaca. Samo privilegovani staleži mogu da žive u Pjongjangu i oni imaju relativno dobre uslove života. Neki od njih mogu i da putuju, studiraju u inostranstvu itd... Ono što sam ja videla u zabitima to je jako loše, kao u zabitima u Srbiji. Kuće su raspadnute, jako siromašno se živi.
Oni to ne žele da pokažu i to je strogo zabranjeno fotografisati. Ja sam im rekla da takvih sela ima i po istočnoj Srbiji i Staroj planini, ali njima je stalo da pokažu svoje najlepše lice. Ipak, mislim da su postali žrtva sopstvene propagande i neke stvari ne priznaju, što nema logike, jer kriju nešto što je očigledno. Ne mislim da je standard visok, ali za neke ljude jeste. Zimi je jako teško na selima jer nema struje, nema grejanja, a kuva se u jednoj kući za celu zadrugu. Oni dobijaju namirnice prema zasluzi tog meseca, tako da većina stanovništva vrlo teško živi.
- Jako su čisti, vrlo su uredni. Narod je tih, kao i Japanci. Takođe, korejski narod je veoma ljubazan, a takođe su i pristojni u najširem smislu te reči, počev od oblačenja. Tamo nema zapadnjačke garderobe, ne zato što je ona zabranjena, već zato što niko ne želi da to nosi. To je dalekoistočni mentalitet u kom niko ne želi da se izdvaja, da bude drugačiji. Ja sam sigurna da ne postoji dekretom zabrana da se ne nose farmerke, već niko ne želi da bude drugačiji. Ceo Daleki istok je takav. Oni vode računa o oblačenju, ponašanju i manirima. Čak i u najsiromašnijim selima se sve besprekorno održava, sve je uredno, ali je tako i u Južnoj Koreji. Narod je vrlo vredan i to mi se jako dopada kod njih.
Sve je razlika. Severna Koreja je kao muzej, potpuno retro, bez dodira sa stvarnim svetom. Oni žive u nekim drugačijim dimenzijima, a i vrednosti su drugačije. U Severnoj Koreji sve proslave su vezane za lidere, kult ličnosti je veoma jak. Ima tamo dobrih stvari, ali ja tamo ne bih živela. Ljudi naklonjeni levim političkim opcijama, proglašavaju Severnu Koreju rajskom zemljom, a nikad nisu bili tamo i osetili kako to izgleda. Ja sam rasla u komunističko vreme i znam kako je izgledala i Rumunija, Rusija... To je vrlo sličan model.
- Ne možemo mi iz naše pozicije da sudimo njima. Sve je lepo šta nama pokazuju, ali kad obratite pažnju na detalje, zapitate se „gde ti ljudi idu, svi u jednoj koloni, u nedelju ujutru u 9? Zašto idu? Kuda su krenuli? Zašto onaj ko se vraća njega zaustavljaju neki uniformisani ljudi?" Ja se nigde ne opredeljujem, ali meni se, kao nekome ko živi za slobodu u svakom smislu, nikako ne dopada što je tamo sve kao u vojsci. Sa druge strane, oni nemaju stvari koje čine neslobodnim Zapadnu kulturu, poput banaka, kredita... Tako da, ima dobrih stvari, ali ima i onih drugih.
EVO ZAŠTO SU SVI GLEDALI U KIMOVU LIMUZINU: Kada je prodefilovao, jedna stvar je svima zapala za oko (FOTO/VIDEO)
Mešanje u unutrašnje stvari drugih država je odavno obrazac ponašanja u Americi, a u mekdonalizovanim zemljama takav maligni način gledanja na druge države postaje sve više uobičajen. Ipak, zdrava radoznalost, kulturno spoznaja jedne države i proučavanje mentaliteta jedne nacije predstavlja kulturnu i civilizacijsku vrednost, kao u ovom slučaju.