Srpski posmrtni običaji: Svi znate ko su bile NARIKAČE, a znate li za DUŠNOG BRAVA? Njemu ide sve POKOJNIKOVO
Obično nariče više žena u glas, ali sve zavisi od slučaja do slučaja.
U pogrebnim svetkovinama koje se sastoje od niza običaja, sve u zavisnosti u kojem delu Srbije se sprovode, jedan od bitnijih elemenata kako je još zabeležio Vuk Stefanović Karadžić, jeste tužbalica ili naricanje. Pesme tužbalice u kojima se oplakuju mrtvi obično su pevale žene, negde se one nazivaju tužilice ali najviše korišćen naziv za ove žene jeste narikače.
OBRATITE PAŽNJU NA LEGITIMACIJU! Danas kreće PROBNI POPIS! Evo šta će vas sve pitati!
NOVA OPASNOST: Sekte u Srbiji sve više VRBUJU nove članove PREKO INTERNETA, upozoravaju stručnjaci!
ODMAH POGLEDAJTE! Nokti OTKRIVAJU da li imate TEŠKU BOLEST, ako primetite OVU promenu, ODMAH KOD LEKARA
O narikačama - ženama koje tokom pogreba oplakuju pokojnika, malo je pisanih izvora. Obično se spominju u istočnim delovima Srbije, u Hercegovini, Liki, Slavoniji, vrlo malo u Vojvodini. Narikače su se u davnoj prošlosti plaćale da prisustvuju sahranama i da glasno "nariču".
Običaj u Vojvodini, kako je ispričala Mirjana Milošević iz jednog banatskog sela čija je porodica kolonizirala u Banat, bio je da tetke, ujne, zaove, kume i žene koje su bile u rodbinskim vezama sa pokojnikom/com, nariču, odnosno žale:
- U Bosni odakle smo mi rodom, za pokojnikom su uvek "pevale" najbliže rođake, tako je i u Vojvodini bilo nekada, obično po selima koja nisu imala kapele. Preminuli su se ostavljali u kući, dan ili dva, a običaj je bio da se najbliži sakupe i da sede oko kovčega, obično se celu noć sedelo sa porodicom.
Žene koje na glas nariču su one koje su dobro poznavale pokojnika, to su ćerke, tetke, ujne, zaove, svekrve… Pokojnik se oplakivao u trenutku smrti ako je preminuo u kući, zatim kada se kovčeg sa povorkom iznosi iz kuće i pre nego se pokojnik sahrani i zakopa.
IZUM koji će smanjiti procenat saobraćajnih nesreća za 30 odsto od 2022. u svim novim automobilima!
REČI KOJE KIDAJU DUŠU! Prva ispovest oca NEBOJŠE GLOGOVCA: Šalio se i smejao, sutradan ga nije bilo! Bolest bila jača, uzela nam ga za mesec dana
Šta se krije iza prijava da ljudi sa BELIM KOMBIJEM kidnapuju srpsku decu?! Istina je SRAMOTNA!
Naricanje je glasno i tužno, tokom tužbalice spominje se pokojnikova porodica koja ga je ostala željna, ukoliko nije dočekao unučiće da ih nikada videti…Vremena su danas drugačija, sada svako selo ima kapelu gde se pokojnik dovodi, dok su nekada sve obavljali iz njegove porodične kuće, obično u onoj u kojoj je rođen.
Naricanje se nije plaćalo, to su radile rođake koje su zaista žalile za umrlim. Iz srca se naricalo, tugovalo a pesma bi obično nastajala u datom trenutku. Nekada bi to imalo rimu, nekada ne.
Obično nariče više žena u glas, ali sve zavisi od slučaja do slučaja. Starije žene i danas nekada nariču, oplakuju, naročito kada umre neko mlad.
Pogrebne svetkovine sprovode se uz niz običaja koji se razlikuju u mnogim delovima Srbije, a negde se još uvek poštuju oni prastari. U okolini Obrenovca postoji neobičan čin tokom četerdesetodnevnog pomena pokojnice.
Reč je o "dušnom bravu" ovnu koji se prvo dariva, a potom kolje. Kako su objasnili članovi porodice, obično se tokom davanja pomena kolje ovan ili vo, u ovom slučaju žrtvena životinja je ovan. On se prvo okiti venčićem od cveća, a zatim mu se prinosi sve ono što je pokojnica volela.
Trpeza se spremi najrazličitijim poslaticama, obično onim koje je pokojnik za života voleo. Ovnu se potom prinosi hrana, kafa, sokovi, voće… Nakon ovog čina, ovan se kolje i iznosi na trpezu koja se postavlja nakon opela i pomena na groblju.
Dok su deca na zapadu bezbrižno odrastala, Bobanu je NATO raketa bila igračka! Danas mogu da mu se poklone!
Srbin koji OSVAJA SVET: Ninoslav kreće na put do Australije u "JUGIĆU", a razlog za sve je PREDIVAN (FOTO)
Nebo je bilo crno kao ugarak, a onda NATO BOMBA: "Ovde smo našli Milankovu nogu, a ovde POLA GLAVE..."
Pogrebne svetkovine još uvek postoje u mnogim delovim Srbije, najviše u seoskim sredinama. Pokojnik se sada kao i u gradskim sredinama odnosi u kapelu, a nekada se ceo pogrebni čin obavljao u porodičnoj kući, njega su pratile mnoge običajne radnje koje se u nekim zajednicima i danas poštuju, dok pak drugi smatraju da su u pitanju paganski običaji koji polako nestaju.