Najneverovatniji primer žrtvovanja sebe za drugog u našoj novijoj istoriji predstavlja ova bitka, koja se u svom svojem sjaju, ali i užasu, održala na pravoslavni Božić 1916. godine.
U Mojkovačkoj bitki učestovali su sa jedne strane vojska Kraljevine Crne Gore (njena 1. sandžačka divizija brigadira Petra Martinovića, a ponajviše kolašinska brigada od oko 4.000 ljudi koje je vodio komandant Miloš Medenica), a sa druge strane bile su austrougarske snage, koje su u glavnom pravcu udara imale nešto preko 14.000 vojnika.
Ako zamislite Termopile i čuvenih "300 Leonidinih Spartanaca" koji su zadržavali više hiljada Persijanaca, junaštvo onih koji su 1916. sprečavali prodor neprijatelja kroz Mojkovačka vrata nadmašuje ga višestruko, i po uslovima, i po značaju borbi.
Srbija je tada bila na kolenima.
Napadnuta od sve sile istovremeno, Austrougarske i Nemačke, dobila je nož u leđa i koji dan kasnije, kada se u Prvi svetski rat uključila Bugarska - upravo napadom na Srbiju.
Slavna, ali i vojska izmučena što gubicima u borbama, što tifusom koji je harao te 1915. godine, bila je prisiljena da se povlači.
Želju da se povlačenje ka saveznicima (koji su se već prikupljali kod Soluna) izvede vardarskom dolinom - sprečili su svojim napadima Bugari, pa se odlučilo za prolazak ka moru preko Kosova, a potom ili preko Crne Gore ili albanskim planinskim bespućima.
Zašto su Crnogorci pomagali Srbima?
Neko će odgovor na to pronaći u državnom udžbeniku, Zemljopisu (geografiji) Knjaževine Crne Gore za učenike trećeg razreda osnovne škole iz 1899. godine, u kome piše da "u Crnoj Gori žive sve sami čisti i pravi Srbi, koji govore srpskim jezikom, a ima ih oko 300.000 stanovnika.
Većinom su pravoslavne vere, a ima nešto malo rimokatoličke i muhamedanske vere, ali treba znati da smo svi srpskoga porekla i srpske narodnosti.
- Osim Crne Gore ima još srpskih zemalja, u kojima žive naša braća Srbi. Neki su, kao mi slobodni, a neki nisu, nego su pod tuđinom. Svaki Srbin u Crnoj Gori dužan je poznati i ljubiti svoju celokupnu domovinu - sve srpske zemlje, u kojima žive naša oslobođena i neoslobođena braća Srbi. Nijedan Srbin i Srpkinja, ma koje vere bili, ne smeju požaliti ni život za opštu srpsku slobodu, dobro i blagostanje. Treba da je brat mio, koje vere bio, jer teško je bratu bez brata - piše u udžbeniku.
- Teško je rešiti kakav odgovor da se dadne Austriji. Naše bi mišljenje bilo da se poslušaju saveti Rusije. U svakom slučaju kažite gospodinu Pašiću, da nam je i dobro i zlo zajedno sa Srbijom. Njena sudbina je i naša sudbina.Srbija može računuati na bratsku i neograničenu pomoć Crne Gore, kako u ovom sudbonosnom času, tako i u svakom drugom - obavestila je crnogorska kraljevska vlada 11./24. jula 1914. pred početak Velikog rata ucenjenu srpsku vladu
- Crnogorci! Krv se već lije na Dunavu, Savi i Drini; lije se na granicama naše moćne zaštitnice Rusije i njene saveznice Francuske, pa sad - ko je junak, na oružje, ko je junak nek sledi koracima dva stara srpska kralja: da ginemo i krv prolivamo za jedinstvo i slobodu zlatnu. Na našoj su strani Bog i pravda. Mi smo hteli mir, nametnut nam je rat. Primite ga kao i uvek, primite ga srpski i junački, a blagoslov vašeg starog kralja pratiće vas u svim našim podvizima. Živeli, moji mili Crnogorci! Živelo naše milo Srpstvo! - ili što reče kralj Nikola u svojoj objavi rata.
I, šta je onda sad taj Mojkovac i što je važna Mojkovačka bitka?
Pa, kada su posle bitke o kojoj nas ništa nisu učili u školama, a koja je zapravo spasila Srbiju, dakle kad su Srbi, vojska i narod, krenuli da se povlače pred tri sile koje su nagrnule, a povlačili su se u nadi da će ih na Jadranu odmah dočekati savezničke snage i prebaciti u neko mesto oporavka (što se ne samo da nije odmah desilo, nego se posle užasa po albanskim planinama pešačilo i dodatnih dvestotinak kilometara po močvarnim priobalnim predelima), u jednom trenutku Srbi su umalo bili opkoljeni.
Odozgo "stis'o Švaba", s leđa udario Bugarin.
Ipak, najveću pretnju predstavljale su one austrougarske jedinice kojima je ostalo samo da se probiju kroz Mojkovačka vrata i pravcem prema Kolašinu i Podgorici, prestignu Srbe i preseku im odstupnicu.
Crnogorska vojska je to sprečavala od 22. oktobra, što se i smatra početkom Mojkovačke operacije.
Prve jezive borbe vodile su se od tog dana do 2. novembra oko Višegrada, druge od 8. do 16. na Javoru, ali su ta junaštva malobrojniih - dobila kulminaciju na Badnji dan i Božić 1916.
Tada su 62. pešadijska divizija i brigada "Švarc" iz 53. divizije dobile naređenje da se krene u proboj, pa iako su Srbi već dobrim delom uspeli da umaknu njihovom prvobitnom nasrtaju (između ostalog, i usled hrabre brane u vidu vojske Kraljevine Crne Gore, od 22. oktobra 1915. do Božića), Austrougari su hteli da se probiju kroz Mojkovačka vrata, pa kad prođu neometano ka Kolašinu i Podgorici, na obali sustignu užasno izmrcvarene srpske snage i dokusure ih.
Udarnu okupatorsku snagu na pomenutom pravcu željenog prodora činilo je, po nekim procenama, oko 20.000 vojnika pod komandom generala Vilhelma fon Rajnara, koji su uz nemilosrdno korišćenje daleko veće municije, a i brojčanu nadmoć, u uvodnoj fazi dvodnevnih mojkovačkih okršaja zauzeli neke od ključnih tačaka odbrane, poput Bojne njive.
Ne i Razvršje, najvažniji položaj na tom pravcu.
Sneg je bio do kolena, jurišalo se, borilo prsa u prsa, a malobrojnije crnogorske snage potpuno su sprečile prvi plan neprijatelja - da se silovitim naletom sve brzo reši.
I, dok su hrane, požrtvovane žene po snegu donosile hranu vojnicima koji i po nekoliko dana nisu ništa drugo jeli do parče hleba, te iste žene sa bojišta odnosile su ranjenike, jer nije imao ko drugi, serdar Janko Vukotić, koji je bio nadležan za taj deo branilaca, došao je tokom noći na položaje, shvativši da će se sutradan, na Božić rešavati bitka.
A onda nešto što niko nije očekivao.
Serdar Janko Vukotić iznenađuje sve svoje starešine i naređuje da se u zoru, na Božić, protiv jačeg, spremnijeg i odmornijeg neprijatelja, položaji - ne brane.
Naređuje da se vojska - ne povlači. Naređuje - juriš.
Nema pesme koja bi verodostojno opisala polazak tih hrabrih junaka u smrt.
Nema tih stihova koji bi opisali te prizore, mada guslari čuvaju sećanje, uz reči "Mi ginemo Hristos da se rodi... Crnogorci na golgotu pošli".
Ginuli su jedan po jedan, desetina po desetina.
A išli napred.
"Sneg se vas iskrvario", što reče jedan od retkih preživelih.
Ali, juriđi nisu prestajali.
Braneći braću do smrti, davali su svoje živote jedan za drugim.
I zauzeli što im je dan ranije oteto.
Odbranili čast za sva vremena.
I ostavili nama - da to nikada ne zaboravimo.
Umesto "hvala", koje nikada neće biti dovoljno, borba protiv zaborava biće najveći dar na ootaru mojkovačkih junaka, koji su strašni, najuzvišeniji zavet ispunili, Što reče vladika Nikolaj, "da ne beše smrti na Mojkovcu, ne bi bilo vaskrsa na Kajmakčalanu".
Bog duše da prosti i neka je slava i hvala svima koji su po bukovima šumama, snegom i prekriveniim kosama Bojne njima i Razvršja, svima njima koji su baš tu gde se magla spuštala sa vrhova Bjelasice - svojom krvlju ostavili potvrdu onih reči iz Zemljopisa "Teško bratu bez brata".
Jer, najteža je muka ne kada se mre, već kada se u maglama ispaznosti životari a na bratstvo zaboravi.