MISTERIJA I NAKON 31 GODINE! Jedan od najvećih srpskih krimosa ubijen na današnji dan: "Svoje dželate čekam s osmehom"
Na današnji dan pre tačno 31 godinu ubijen je Đorđe Božović Giška u Lici na početku građanskog rata u Hrvatskoj dok je bio na dužnosti komandanta Srpske garde.
Ono što i dalje "lebdi" nad njegovom likivacijom je pitanje: "Kako je poginuo?".
Giška je sa svojim gardistima otišao na ratište u Liku avgusta 1991 u Liku. Srpska garda je tu bila angažovana u borbi za Gospić. Giška i njegovi ratnici uspeli su da zauzmu više od polovine grada kada je 15. septembra metak ispaljen u njega.
Prema rečima nekih koji su bili prisutni, on je na ratištu izgovorio: "Ja svoje dželate čekam sa osmehom".
Mastercard je građanima Srbije omogućio POPULARNO Google Pay beskontaktno plaćanje – Evo kako da ga aktivirate
LIKVIDACIJA GIŠKINOG PRIJATELJA POKRENULA KRVAVU LAVINU! Overen pred decom sa 30 metaka - do danas nerasvetljeno ubistvo (VIDEO)
OVO UBISTVO JE POČETAK KRVAVOG PERIODA U SRBIJI! Nakon njegove likvidacije ništa nije bilo isto (VIDEO)
Ulazna rana mu je bila ispod leve strane grudnog koša, a izlazna sa desne strane, između kuka i bubrega.
Pogođen je dok se nalazio na raskrsnici ulica Nade Dimić i Bilajske. Na njega je pucano, najverovatnije, iz pravca zgrada, koje su udaljene 100-150 metara na sever. U njima su bili pripadnici hrvatskih snaga, a Giška je izleteo na čist teren i pogođen je bočno.
Ubijen je s leđa. Umro je na rukama bratanca koji je i sam kasnije poginuo.
"Ako me donesete mrtvog, sahranite me u Kučima"
Posmrtni ostaci Đorđa Božovića Giške preneti su 14. oktobra 2017 iz Beograda u Crnu Goru. Sahranjen je u porodičnoj grobnici u selu Bezjovo u Kučima, u prisustvu porodice, prijatelja i saboraca.
Njegova sestra Slavica je tada izjavila za medije:
- Pre nego što je otišao na ratište ostavio mi je u amanet da ga, ako pogine, prvo stavimo dva-tri meseca kod Belog u grob i da ga potom sahranimo u Kučima, u selu Bezjovo, na groblju koje se zove Martinika po istoimenoj crkvi koja je tu. Na tom groblju naš otac je pokupio kosti rođaka i sahranio u jedan grob. Giškina je želja bila da pored tog groba napravimo porodičnu grobnicu i da tu počiva.
Inače, veliki udarac za njega bio je likvidacija bliskog prijatelja Branislava Matića Belog. On je ubijen na kućnom pragu avgusta 1991. Na sahrani Belog održao je emotivni govor u kojem je navodno rekao: "Idem na front iako znam da će me tamo ubiti. Neću da poginem u Beogradu, pa da posle pričaju kako je to zbog obračuna u podzemlju."
Žestok momak sa asfalta
Đorđe Božović Giška rođen je 16. septembra 1955. u Peći, a potom se sa porodicom preselio u Inđiju. Posle smrti oca Giška se sa majkom Milenom i sestrom Slavicom se seli u Beograd.
Vreme je provodio na Voždovcu na kojem je sprijateljio sa Branislavom Matićem Belim. Tada postaje član bokserskog kluba Radnički. Kao tinejdžer u uličnoj tuči izboden nožem. Nakon što je preživeo povrede koje su bile opasne po život dobio je nadimak - Giška.
Za njega se čulo kada je imao samo 13 godina. Tada je pobegao preko granice u Italiju - bez pasoša. Vratio se par dana kasnije. O tome je počelo uveliko da se priča po Voždovcu, a neki kažu da se posle družio sa Borisom Petkovim i Rankom Rubežićem. Četiri godine kasnije otišao je preko i radio je po Austriji, Francuskoj, Nemačkoj, Belgiji..
Prvi put uhapšen je u Belgiji 1974. Na slobodu je bio pušten posle šest meseci. Iz Belgije prelazi u Francusku, ali opet upada u problem. Navodno, pucao je na policiju u Parizu. Posle isteka kazne vraća se u Jugoslaviju, gde je ponovo dospeo u zatvor na kraće vreme.
Početkom 198o-tih godina prošlog veka, Gišku angažuje tadašnja Savezna državna bezbednost da u "interesu države" odradi neke poslove u zamenu za amnestiju i miran boravak u Jugoslaviji.
Početkom 1990-tih, kada je usledila priča o "žestokim momcima sa asfalta" dovodili su Gišku u vezu sa likvidacijom bivešg hrvatskog komunističkog funkcionera i direktora zagrebačke naftne kompanije INA Stjepana Đurekovića. Uoči raspada Jugoslavije, Giška je sa svojom ekipom prišao Srpskom pokretu obnove Vuka Draškovića, a sa prvim izbijanjem srpsko-hrvatskih sukoba i puškaranja u leto 1991. Giška sa svojim nerazdvojim drugarom Branislavom Matićem Belim, koji je inače bio i jedan od finasijera SPO, osniva prvu paravojnu formaciju pod nazivom Srpska garda.
- Kao najveća stvar u vreme moje mladosti računalo se da treba biti od koristi komunističkoj državi, ići preko granice da se boriš protiv ustaša i političkih emigranata. To je bio san svakog beogradskog mangupa - govorio je navodno Giška.
Na proizvke da je kriminalac javno je govorio:
- Onima koji me optužuju da sam kriminalac kažem: u Beogradu sam se pročuo kao dosta dobar bokser, vredan u školi, a željan svega. Hoću da se i provedem, volim devojke, a para nema. Kako se snaći? Predloži ovaj ono, ajde sitno, ajde krupno, ajde pljačka... Krenuo sam iz neke želje za avanturizmom, za nekim glupiranjem, i toga se danas stidim. Ali ja to časno zovem pravim imenom.
Inače, tada je formirana Srpska dobrovoljačka garda Željka Ražnatovića Arkana, kao protivteža Srpskoj Gardi.
Gišku je to navodno naljutilo pa je Arkana nazvao "tulumbarom", jer je ovaj otvorio poslastičarnicu u svojoj kući.