Kako je Crvenkapa pojela Vuka Jeremića: Đilas opet zeznuo svog drugara

Lider Narodne stranke Vuk Jeremić kao da je u zemlju propao. Do izbora je ostalo još dvadesetak dana, predizborna kampanja se zahuktava brže nego ruska ofanziva na Kijev, stranački lideri izderaše opanke pešačeći po Srbiji a njega u javnosti ima manje nego lidera Severne Koreje Kim Džong Una.  Tek s vremena na vreme iskoči sa televizijskog ekrana, ispali neku uvredu na račun Vučića i vraća se u tihovanje.

Pre nekoliko dana, zabrinut za njegovo zdravlje,  jer Vuk mi je zemljak iz Bosne, po liniji Hamdije i Nurije Pozderca, pitam jednog funkcionera narodnjaka gde im se lider zagubio.

-Nije se zagubio, već je pojeden.
-Kako to misliš, pojeden?
-Lepo, pojeden. 

Kontam da je ljudožderstvo u Srbiji odavno iskorenjeno ali kad su u pitanju dosovske stranke sve je moguće pa, za svaki slučaj, priupitam. Bolje pitati, nego skitati. 

-Ko ga je pojeo.
-Crvenkapa.
-Daj, ne zezaj. Kakva Crvenkapa?
-Crvenkapa zvana Dragan Đilas. U bajci je vuk smazao Crvenkapu a ovde je ona smazala Vuka. Dva puta. Zajedno sa celom našom strankom.
-A, na to misliš? Figurativno ga pojeo.
-Kakve crne figure. Pojeo ga politički. Skroz na skroz. U pravoj bajci, da bi pojeo Crvenkapu i njenu baku, vuk je morao da se dobro oznoji a u ovoj predizbornoj naš Vuk je poginuo bez ispaljenog metka.
-Stvarno, nigde ga nema.
-Kako da ga bude, kad ga je ovaj napravio budalom. Preveo ga žednog preko vode.
Prvo je kandidovao Zdravka Ponoša za predsednika Srbije. A onda Vladetu Jankovića, starca Foču od stotinu leta, predložio da vodi Beograd. 
-Pa, dobro... 
-Ništa tu nije dobro... Đilas kandidovao Ponoša, našeg člana, Vukovog dugogodišnjeg prijatelja i saradnika, bez našeg znanja. I to ga kandidovao nakon što smo ga mi smenili sa mesta potpredsednika stranke. Pazi, mi ga smenjujemo a ovaj ga tri dana kasnije, i da ne pita Jeremića, kandiduje za predsednika države. Kao za inat. Da nas ponizi. Sramota čoveka da na ulicu izađe. Ipak je on bivši predsednik Generalne skupštine UN i ministar inostranih poslova Srbije. A ovaj ga srozao.
-Nije da vas nije ponizio. Ali, realno, niste baš ni imali nekog boljeg kandidata.
-Nismo ni goreg. Krajišnik koji za vreme rata nije išao da brani svoj Knin, već sedeo u Beogradu.
-Nije jedini. Sedeli su i drugi.
-Jesu. Ali ovo je oficir. General. Ako oficir ne brani svoju kuću, kako će sutra braniti moju? I on sutra treba da bude vrhovni komandant srpske vojske.
-To nemoj da te brine. Neće biti. Što se niste suprostavili i napustili koaliciju?
-Kako? Da nismo prihvatili Ponoša i matorog Vladetu Jankovića za gradonačelnika Beograda, proglasili bi nas da smo Vučićevi plaćenici. A mi nemamo svoje medije da se branimo od takvih napada. 
-I šta sad?
-Ništa. Ćutimo i trpimo. Čekamo priliku da Đilasu vratimo milo za drago, pa da onda na nekim novim izborima rušimo Vučića. 
-Što na nekim? Izbori su 3. aprila.
-Za te izbore voz je već prošao.