ČAS GEOGRAFIJE ZA RATNE HUŠKAČE: Srbija je ostrvo u okeanu NATO pakta

Malo, malo pa patrioti i "patrioti", većina zbog ideala, organizatori zato što su plaćeni da to rade, mitinguju u Beogradu i zapaljivim govorima pozivaju narod u rat za Kosovo i Metohiju. Busaju se u grudi junačke, grme u megafon i huškaju na borbu. Do poslednjeg tuđeg sina. Svoje ili nemaju ili bi ih na vreme sklonili iz Srbije. A većina njih, ili ne zna gde su Budisavci, Klina, Dečani i Devič ili su tamo poslednji put bili još u vreme Fadilja Hodže. 

Ima li Srbina kojem srce ne zaigra kad zamisli srpsku vojsku kako nezadrživo nadire ka Prokletijama i na Gazimestanu, Čakoru ili nad Prizrenom razvija srpski barjak? Ako ima, taj i nije Srbin. Ali rat je veliko zlo. U ratu ljudi ginu. Nečija deca. Nečiji očevi, nečiji sinovi jedinci. Ostaju teški invalidi. Sela i gradovi nestaju u plamenu. I rat treba izbeći. Dok je to god moguće. Posebno ako i ćorav vidi da se taj rat ne može dobiti.

A Srbija sada ne bi mogla da dobije rat za KiM. Ko ne razume zašto, dovoljno je da pogleda geografsku kartu. Srbija je usamljeno ostrvo u okeanu NATO. Rusija, jedina koja bi u tom ratu Srbiji možda pritekla u pomoć, je daleko tri hiljade kilometara. I malo bi mogla da pomogne. Čak i da nije do guše u problemima zbog rata u Ukrajini.

Hrvatska je u NATO paktu. BiH nije ali je NATO u njoj. Crna Gora je član zapadne vojne alijanse. Kao što su to i Albanija, Makedonija, Bugarska, Rumunija i Mađarska. Praktično oko nas je obruč. I ne dao bog da taj obruč počne da se steže ni ekonomskim merama, a kamoli tenkovima i topovima.

Zahvaljujući pametnoj međunarodnoj politici predsednika Vučića, sada sa većinom susednih zemalja imamo dobre odnose. Ali kad bi bilo stani-pani, kad bi došlo do rata, svaka od njih bi pre pokvarila te odnose sa Srbijom nego sa Amerikom, Engleskom, Francuskom, Nemačkom...Neke od njih bi odbile da učestvuju u agresiji na Srbiju, možda ne bi dozvolile ni prelet NATO bombardera ali ne bi dozvolile ni prelet ruskih aviona. Čak i ako bi oni poleteli Srbiji u pomoć.

Naravno, ne treba se predati, ne treba dizati ruke od KiM. Treba se boriti. Ali hladne glave. Politički i diplomatski. Do krajnjih granica. A ako sila i nepravda pobede (a zar sila i nepravda već nisu pobedile i ne drže stvarnu vlast na Kosovu?) biti strpljiv. Čuvati narod. Ekonomski razvijati državu. Pa ako se pitanje okupirane srpske pokrajine ne bude moglo rešavati drugačije nego ratom, u taj rat ući kad nama bude odgovaralo. Kad budu postojale šanse da u tom ratu ne izgubimo. 

Za one koji i dalje ne razumeju, nekoliko podsećanja. NATO članice imaju više vojnika nego Srbija stanovnika. Više tenkova i aviona nego Srbija vojnika. I vojni budžet 1.000 puta veći od budžeta Srbije. U ratu sa takvom silom mi imamo samo jednu mogućnost: da junački izginemo. Da upropastimo svoju zemlju i budućnost srpskog naroda.