Kako je "glupavo pitanje" dovelo do jednostranog proglašenja Kosova: Lazanski o naknadnoj pameti jednog diplomate

U knjizi se spominje i "glupavo" pitanje koje je svojevremeno iz Beograda otišlo Međunarodnom sudu pravde oko jednostranog proglašenja kosovske nezavisnosti. Budući da sam upravo u vreme prošle vlasti i upravo na ovim stranicama više puta ukazivao na taj sramotni potez tadašnje vlasti, koja je čak izjavila "da će Beograd prihvatiti mišljenje Međunarodnog suda pravde kakvo god ono bilo", to mi je zaista čudno da je našem bivšem diplomati trebalo toliko godina da zaključi da je pitanje bilo "glupavo", piše Miroslav Lazanski čiju kolumnu za Politika.rs prenosimo u celosti:

- Jedan naš dnevni list objavio je deo knjige „Poslednji let iz Dejtona, pregovori iza zatvorenih vrata”. Pisac knjige je naš bivši diplomata Nebojša Vujović, nekadašnji otpravnik poslova u našoj ambasadi u Vašingtonu, koji tvrdi "da su svi papiri u Dejtonu išli preko njega". U knjizi ima svega i svačega, od pojedinačnih susreta gospodina Vujovića i nekih američkih senatora, do razgovora u pidžamama. 

Prvi put čujem da su prvi razgovori o Kosovu, vođeni u Rambujeu, bili još u januaru 1998. kada pravih sukoba na Kosovu, zapravo, još i nije bilo, da je Generalštab Vojske Jugoslavije 2. oktobra 1998. dobio informaciju da su iz baze u Ramštajnu poleteli američki bombarderi B-2 da nas bombarduju, a Generalštab takvu informaciju nikada nije dobio, kao što ni avioni B-2 tog dana nisu ni mogli da polete iz Nemačke, pošto bombarder B-2 nije tada imao odgovarajući hangar i infrastrukturu u Evropi, i u akcije bombardovanja naše zemlje 1999. godine poletao je samo i direktno iz baze u SAD. I vraćao se u SAD. U knjizi se spominje i "glupavo" pitanje koje je svojevremeno iz Beograda otišlo Međunarodnom sudu pravde oko jednostranog proglašenja kosovske nezavisnosti. Budući da sam upravo u vreme prošle vlasti i upravo na ovim stranicama više puta ukazivao na taj sramotni potez tadašnje vlasti, koja je čak izjavila "da će Beograd prihvatiti mišljenje Međunarodnog suda pravde kakvo god ono bilo", to mi je zaista čudno da je našem bivšem diplomati trebalo toliko godina da zaključi da je pitanje bilo "glupavo".

Uglavnom, u knjizi ima i Rezolucije 1244 i detalja oko Kumanovskog sporazuma, ali nema ništa o Aneksu B u pregovorima u Rambujeu. O Aneksu B, koji nam je izdiktiran od strane Amerikanaca nekoliko sati pre kraja pregovora. Aneks B je značio praktičnu okupaciju cele teritorije SR Jugoslavije od strane NATO-a. A Vašingtonu je upravo bio potreban da ima "razlog" da bombarduje SR Jugoslavije. A taj Aneks B ne bi mogla da potpiše niti jedna vlada suverene države, i nije to moja konstatacija, već mišljenje Henrija Kisindžera. O tom aneksu je kao sramnom i nemogućem uslovu, postavljenom Beogradu, pisao i Robert Fisk u "Indipendentu". Britanski je parlament o tom aneksu obavešten tek sedam dana posle rata 1999. Uvaženi gospodin Vujović o tome izgleda nije obavešten ni posle 19 godina...

Sve u svemu, knjiga je prilično ogoljeni i prozirni pokušaj da se situacija na Kosovu prikaže kao neprekidni niz naših grešaka, našeg inaćenja i naše iracionalnosti. Gospodin Vujović pokušava sada da se u svojoj knjizi prikaže kao naš Henri Kisindžer iz tog vremena. Problem je samo u tome što o toj ulozi gospodina Vujovića niko u SR Jugoslaviji nije znao. Dok on sam to sada nama nije i otkrio. A drugi je problem, naravno, što to niko ne može i da kredibilno potvrdi. Mogu i ja sada da navedem imena barem trojice američkih političara sa kojima sam razgovarao o Kosovu u Vašingtonu još 1983. godine, od Dena Kaplana i njegovog šefa kongresmena Roberta Edgara, do Toma Lantoša koji je još tada lobirao za Kosovo. Sa Kaplanom i Edgarom imam i zajedničke fotke. Dokazi, gospodine Vujoviću, dokazi...

Miloševićev konačni ustupak 1999. iznenadio je mnoge u NATO-u i izazvao ogromno olakšanje od Vašingtona do Ankare. Je li za taj potez bacanja peškira u ring krivo besomučno bombardovanje naše zemlje, u trećoj fazi rata direktno i po civilnim ciljevima, ili je presudila pretnja kopnenom invazijom, gubitak podrške Jeljcinove Rusije u presudnom momentu, ili je ključna stvar zapravo bila to što je NATO mogao da beskonačno i nekažnjeno nastavi sa bombardovanjem? Dok je jugoslovenska vojska prošla sa relativno malim žrtvama, elektrosistem države i saobraćajnice pretrpele su teška oštećenja i lako su mogle da budu potpuno uništene da se bombardovanje nastavilo. Pretnja samim temeljima srpske privrede naterala je Beograd da promeni mišljenje. Usput je Zapad izblefirao Miloševića da će Beograd i ostali gradovi u Srbiji iz vazduha biti sravnjeni sa zemljom i da zatim sledi kopnena invazija i potpuna okupacija Srbije.

Verovanje elite u Srbiji da je NATO spreman da uništi urbanu Srbiju bila je obična budalaština, ili namerno plasiranje takvih informacija, odnosno izgovor za davanje Kosova Albancima posle doziranog bombardovanja. Jer, zapadne vazduhoplovne snage nisu ratovale na takav način, barem ne u poslednjih 30 godina, to nije rađeno ni za vreme rata SAD protiv Severnog Vijetnama.

Pentagon je bio protiv kopnene operacije, jedino su Britanci na tome insistirali. No, niko na terenu još nije imao dovoljno snaga za takav poduhvat. Američke obaveštajne službe podvalile su ruskim političarima, američki izaslanik Stroub Talbot prevario je Černomirdina, a ovaj onda Miloševića. Za NATO je bio problem što koncentracija njihovih velikih vojnih efektiva nije bila moguća, ne do oktobra meseca, već ni do kraja decembra, a onda bi se sve to moralo da se odloži do proleća, jer teren uz jugoslovensko-albansku granicu nije prohodan zimi.