MOJI SUSRETI SA GENERALOM MLADIĆEM: Od Knina do Kupresa

Prvi put Ratka Mladića, tada pukovnika, sreo sam u decembru 1991. godine. Kratko pre toga od generala Vladimira Vukovića preuzeo je dužnost komandanta Kninskog korpusa JNA. Ja sam još uvek bio glavni i odgovorni urednik beogradskog lista Student, ali sam sedam–osam meseci ranije udobnost redakcije u Balkanskoj 4 zamenio ratovanjem u Kninskoj krajini i pripremanjem za odbranu srpskog naroda u Bosanskoj krajini.

U Mladićev kabinet sam bukvalno banuo. Sa Vasom Rankovićem, urednikom fotografije u Studentu i mojim saputnikom po krajiškim drumovima. Bez najave ili nečije preporuke. Susret je počeo malo neprijatno. Ne samo zbog našeg „s neba pa u rebra“ dolaska već zbog toga što je Ranković u kabinet ušao sa šajkačom na glavi. Pukovnik mu je naređivao da skine šajkaču a ovaj je to odbijao, uz obrazloženje: „Nije je skidao moj đedo, neću ni ja“.

Nastavak razgovora je, otprilike, tekao ovako. Kažite, zbog čega ste došli. Došao sam da mi date 500 pušaka za naoružavanje srpskog stanovništva na Kupreškoj visoravni. Ti se šališ? Da ne bi i artiljeriju? Ne šalim se. A treba mi i nekoliko bestrzajnih topova. Kada Hrvati napadnu iz pravca Šujice, da dočekamo njihove tenkove.

Pored njega sedeo je major Atif Dudaković, u to vreme komandant artiljerijskog diviziona JNA, a kasnije uspešni komandant Petog (bihaćkog) muslimanskog korpusa.

Trećeg aprila 1992. godine hrvatska vojska je iz pravca Livna, Prozora i Tomislavgrada napala Kuprešku visoravan, bez većeg otpora zauzela Donji i Gornji Malovan a petog aprila ušla u Kupres. Četvrtog aprila jedinice Banjalučkog i Kninskog korpusa, koje su se tih dana iz pravca Šipova grupisale u Novom Selu i Blagaju, na severozapadnim delovima visoravni, krenule su u protivnapad.

U njemu su učestvovali delovi 11. brigade Kninskog korpusa i 5. Dobrovoljački bataljon, u kojem su glavnu reč vodili Beli orlovi. Dobrovoljci, u čijim redovima su tog dana poginula dvojica mladića sa Kosova i Metohije, do večeri su ušli u Rastičevo, prvo selo u pravcu Kupresa, njime ovladali, ali su ga oko 20 časova napustili i vratili se u Blagaj. Goneći sa sobom stvari opljačkane iz hrvatskih kuća.

Peti april je protekao u dejstvu naše artiljerije po Zloselima, Donjem i Gornjem Malovanu i nagađanjima da li su se Hrvati juče povukli iz Rastičeva ili su se pod okriljem noći vratili na stare položaje. Tog dana u Novo Selo je stigao Mladić. Zahtevao je da vidi bojište pa smo otišli na istureno komandno mesto na Matića brdu. Nakon što je pet-šest minuta dvogledom posmatrao Rastičevo, rekao je „Tamo nema nikog, sutra ujutro krenite u napad na Kupres“.

Sedmog aprila, na Blagovesti, oklopni bataljon Kninskog korpusa, pod neposrednom komandom pukovnika Lisice i Aćimova, zajedno sa dobrovoljcima, ušao je u Kupres. Na ulicama i na izlaznim putevima iz grada zatekli smo desetine mrtvih srpskih teritorijalaca i civila. I vest da je više od stotinu ljudi iz grada i Donjeg Malovana odvedeno u logore.

Tih dana, ne sećam se tačno datuma, u oslobođeni Kupres stigli su Mladić i Milan Martić. Nakon što je u gradskom vrtiću, u koji se smestila komanda 11. operativne grupe JNA, održao sastanak sa komandantima jedinica, sedeli smo u nekom stanu iznad robne kuće Borac. Martić i ja smo pili rakiju, a general sok.

Od tada do kraja rata nikad nije došao na kupreško ratište a da se nismo videli.
Iz tih susreta pomenuću nekoliko detalja.

Jednog dana, zovu me moji izviđači. U našoj bazi traži me nekakva vojna policija. Kažu, nije naša. Ispostavilo se da je to generalova pratnja. Odlazimo u Industriju građevinskih okova. Mladić je tamo sazvao sastanak komandanata korpusa, komandanata brigada i predsednika opština iz Bosanske krajine.

Sala puna ljudi. Uglavnom oficiri. Desno, na čelu, sto za kojim sede general Mladić i general Grujo Borić, komandant Drugog krajiškog korpusa. Kada me je ugledao, general je ustao i uz reči „Evo mog Tanjuga“ krenuo mi u susret. Naredio je da sednem kraj njega a u sledećih desetak minuta prepričavao je naš prvi susret u Kninu.

Tokom 1991. godine, kada smo formirali i naoružavali srpske teritorijalne jedinice u Kupresu, Bugojnu i okolnim opštinama, nekoliko meseci koristio sam automobil na kojem je pisalo da pripada televiziji Jutel. To mi je olakšavalo kretanje po BiH, posebno prolazak na brojnim policijskim punktovima.

Nekoliko dana pre početka ratnih dejstava dobrovoljačka jedinica kojom sam komandovao, sastavljena od 50 mladića iz mog i okolnih sela, prebačena je u šumske barake u Drežnici, ispod padina Cincar, bliže Donjem Malovanu, očekivanom mestu prvog hrvatskog udara.

Cure iz Blagaja, Milica Knežević, Milica Kureljušić, Milica Marić, Jelica Knežević, Zorica i Milica Marić su o našem odlasku spevale i na prelima pevale pesmu: „Hoćemo li mi sa sela, u Drežnicu kod Jutela“.

Kasnije, kada je čuo da me pojedini ljudi zovu po bivšoj jugoslovenskoj televiziji, Mladićev komentar je bio: „Ne može Jutel. Može Tanjug ali Jutel ne može“. 

Kuprešaci odvedeni u splitsku Loru i druge hrvatske logore prošli su golgotu. Trojica su podlegla zverskom mučenju, njih nekoliko desetina su razmenjeni kao invalidi a 16 je nestalo bez traga. Zbog toga su njihove porodice jednom pr likom bukvalno presrele Mladića ispred naše komande u Kupresu i zahtevale da nijedan od 50-60 hrvatskih vojnika, koji su se tada nalazili u rukama 7. kupreške brigade, ne bude oslobođen dok njihovi mili ne budu razmenjeni. General je čvrsto obećao da će tako i biti, međutim mesec-dva kasnije hrvatski vojnici su razmenjeni a porodice kupreških Srba još uvek tragaju za svojim nestalima.

Desetog aprila 1993. godine na ratištu kod Srebrenice nestao je operativni oficir Gardijske brigade VRS, major Dušan Čolić. Rođeni sestrić moje majke Stane. U konfuziji koja je vladala na tom delu ratišta, on je sa grupom vojnika upao među muslimane u selu Moćevići. Ranjen, pao je u muslimanske ruke. Mesecima su činjeni pokušaji da se sazna njegova sudbina i da se razmeni, živ ili mrtav, Naser Orić je za njega tražio veće količine brašna i cigareta, zakazivane su čak i razmene na liniji razgraničenja, kod Žutog mosta u Potočarima ali kako tada, tako i danas.

Izvesno je jedino da je mrtav, jer muslimani iz Srebrenice su mi potvrdili da su tela njega i još jednog srpskog vojnika nekoliko dana bila izložena na pločniku ispred sedišta TO u Srebrenici i da su se okupljali da vide „četničkog majora“.

Prilikom jednog njegovog dolaska u Kupres, moj brat Mitar, ratni predsednik Kupresa i ja zamolili smo generala da poseti Duškove roditelje, Stevu i Jelicu. Roditelji kao roditelji, bili su neutešni, nisu mogli da se pomiri sa tim da nema njihovog deteta, a posebno sa činjenicom da Glavni štab srpske vojske ne uspeva da dogovori njegovu razmenu, ali njihov ponos zbog sina junaka i dolaska njegovog komandanta bio je toliki da suzu nisu pustili.

General im je obećao da će sve učiniti da Duško bude razmenjen, živ ili mrtav ali i danas se vodi kao nestao. Ostao je gorak ukus da Mladić i Glavni štab VRS nisu učinili što su mogli i morali da razmene visokog oficira Gardijske brigade. Da nije ničeg drugog, u leto 1995. VRS je zarobila stotine muslimanskih vojnika iz Srebrenice. Pametnije bi bilo da su ih razmenili za majora Čolića i druge nestale, nego što su ih streljali.

Razgovarajući kasnije sa Srbima i muslimanima iz Srebrenice i Bratunca nisam naišao ni na jedan trag da se neko od Srba u leto 1995. godine kod zarobljenih muslimana interesovao za sudbinu majora Čolića.

Poslednji susret sa generalom Mladićem imao sam kada je za njim, po nalogu kriminalnog Haškog tribunala i bande iz beogradskog tužilaštva za ratne zločine, već trajala sveopšta potraga srpskih bezbedonosnih službi. U to vreme, njegovo skrivanje organizovao je moj zemljak sa Kupresa, general Marko Lugonja, koji je kasnije zbog toga osuđen na zatvorsku kaznu.

I na poslednjem viđenju odavao je utisak čoveka koji je odlučan da se bori. Manje za sebe, više za srpski narod, istinu o našem odbrambeno-otadžbinskom ratu i Vojsci Republike Srpske. Iako teško bolestan, suočen sa planinom nepravde koja se sručila na njegova pleća, takav je ostao do kraja.