Gost na štandu Srbije Danas na 5. "Media Marketu" je bio i Muamer Zukorlić, političar, narodni poslanik Stranke pomirenja i pravde, intelektualac i bivši glavni muftija Islamske zajednice u Srbiji. Često shvaćen kao kontroverzna ličnost, svojim argumentovanim i jakim stavovima ipak uspeva da oduševi celu Srbiju i svoje učenje približi običnom čoveku.
Gospodin Zukorlić je sa novinarima Srbije Danas razgovarao o porodici, vaspitavanju i vrednostima savremenog doba na našem štandu na "Media Marketu", koji se od 23. do 27. oktobra održava u Hali 3 Beogradskog sajma paralelno sa Međunarodnim beogradskim sajmom knjiga.
Pomučio bih se da potražim neki dan u kome ne radim nešto. Moj rad je izuzetno složen i veoma zanimljiv. Ja rad ne doživljavam kao ograničenu obavezu. Ili radim nešto što volim ili zavolim ono što moram da radim. Dakle, postoje obe varijante. Ne možete uvek raditi ono što volite, mnogo je značajnije da uspete da zavolite ono što morate da radite. Ja sam neko ko rad doživljava kao najpozitivnije stanje, i za mene to nije teret. Stalno radim, bilo da sam u odelu, trenerci, pidžami ili u sportskoj opremi... Čak i dok se vozim u automobilu na zadnjem sedištu od Novog Pazara do Beograda ja iskreiram u glavi hiljadu stvari. Pa me pitaju: "Kada si već stigao da se za ovo spremiš?". A najbolji način rada je usputno spremanje. Sposobnost usputnog učenja sam izgradio kod sebe još od detinjstva. Druga osobenost mog rada je da dok radim drugi posao odmaram se od prvog. Upravo zato mogu da radim bez problema po 15 sati dnevno i da se ne osetim umorno. Stanje aktivnosti i kreacije doživljavam kao najlepše stanje, jer to je ustvari korišćenje božje blagodati da kreiraš. Kreacija je u principu samo božija ekskluziva. Ono što čovek ima od kreacije to je ono što mu je Bog darovao kroz određene talente. To je moj način rada, i zato se bavim i političkim poslom i intelektualnim, i pišem knjige, i odgovaram na sve izazove. Čak se iz hobija bavim arhitekturom, i sportski sam aktivan na različite načine. Ipak, druženje sa porodicom je najlepši deo odmora.
Nije moguće lako povući tu crtu, i ja sam pribegao drugom odnosu. Prosto, sve ono što ja radim u javnom životu ja jasno izražavam, a sa druge strane i moja porodica zna i razume da je to više od posla, da je to misija, i oni svi rastu uz tu misiju. Ja sam idealista, a oni sudeluju u tom idealizmu. Doduše, zavisi od člana do člana porodice. Neki uspeju da dobro zahvate iz tog idealizma i onda ga i oni žive, a neki ne uspeju u tome ali veruju u moj idealizam pa me onda podržavaju. Prosto, svi žive moj život, ali ne na način da ga doživljavaju kao teret. Opet je to jedna odvojena kulturološka dimenzija izrastanja i napredovanja moje porodice zajedno sa mnom. Jednostavno, nije moguće biti idealista i biti u misiji, a da onda uđete u kuću i odvojite sve to. Moj sin od dve i po godine je nedavno bio u Sarajevu sa mnom, na predstavljanju kandidatura za vrhovnog verskog poglavara u kome sam učestvovao, i dok smo hodali Baš čaršijom on je vikao "pobeda, pobeda". Sa jedne strane to je veoma simpatično, ali niko to njemu nije rekao da uradi. Sve je to čuo iz razgovora koje sam vodio i ja ne vidim u tome ništa negativno, meni je neprirodno da izdvajate porodicu od sebe, jel tada je ona podložna za udarce. A kada porodica sa vama živi u vašim idejama i vašem idealizmu, naravno da vam je drago. Ali, morate biti spremni da otrpite i negativne naslove u medijima, ili neke nečasne napade. To je sastavni deo te borbe, i svako bi bio borac kada ne bi morao da otrpi nešto negativno u toj borbi.
Mene napadaju već 26 godina. Od prvog dana kada sam izabran za muftiju 30. oktobra 1993. godine odmah su počeli da me smenjuju. Smenili su me dva puta na jesen i na proleće! Ja sam to zvao hajdučki sastanak i hajdučki rastanak. Doduše nikada nisu uspeli da me smene, na kraju sam morao sam da odem. I to je sastavni deo idealizma, pogotovo kada ste čovek koji svoju misiju istovremeno vidi u promenama. Promene ne odgovaraju onima koji imaju određene interese i onog trenutka kada promene za koje se borite postaju realnost vi imate neprijatelje u onima koje ćete interese ugroziti tim promenama. Znači ukoliko vi u svom programu imate, a svi znaju da niste lažov i licemer, borbu protiv kriminala, korupcije i eksploatacije naroda, ne možete očekivati da vas kriminalci i korupcionaši ostave na miru. I ja sam na to u potpunosti spreman, a to zna i cela moja porodica. Naravno ponekad nije prijatno, pogotovo deci kada su u osetljivom periodu na prelazu iz detinjstva u tinejdžersko doba. Tada deca već shvataju sve te napade i šta oni predstavljaju. Ali, ako kao ja imate puno dece onda je to mnogo lakše, zato što starija deca pomažu onoj mlađoj. To je prava kultura življenja.
Naše čitaoce posebno zanima kako je to živeti sa dve supruge?
Kao što sam i rekao, morate da platite visoku cenu za odgovore iz mog privatnog života (smeh). Ja sam prezadovoljan.
U vaspitavanju dece tri su ključna faktora. To su: porodica, obrazovanje i uzori. Ta tri faktora su danas izuzetno ugrožena. Obrazovanje je u rasulu, a uzori su postali oni koji najmanje imaju na to pravo.
I po etičkoj i po duhovnoj osnovi uzor može biti samo učena osoba, dok svi koji se danas nudi na sceni jeftine zabave kao nekakvi uzori su kvazi uzori koji upropaštavaju našu decu. Zato su moja deca u određenoj prednosti, pošto rastu u jednoj kvalitetnoj i kompaktnoj porodici, a što je porodica brojnija ona je bolji ambijent za odrastanje dece. Duh brojnije porodice je dinamičniji od duha malobrojne porodice. Sa druge strane porodica koja je postavljena na vrlo jasnoj etičkoj osnovi i duhovnoj vertikali je jaka. Jedna od ključnih vertikala u mojoj pecepciji i percepciji moje porodice je ideal slobode, a mi definišemo slobodu kao pokornost stvoritelju koji vas oslobađa od potčinjenosti drugim stvorenjima. I taj recept vas lišava straha! Tako sam ja lično sebe oslobodio svakog straha. Mene niko ne plaši, zato što sam sav svoj strah usmerio prema Bogu, i možete vi da imate vojsku, mafiju policiju, silu - meni ne možete ništa. Ja čvrsto verujem da je moj trenutak smrti određen unapred i da niko ne može da ga bez božje volje pomeri, i baš zato se ja time ne bavim već ono što imam od života ja živim kao najslobodnija ptica u visinama neba. Jednostavno se ne brinem o riziku i to me održava u prednosti, a to mi olakšavaju određeni faktori. Kod nas u Sandžaku, ali i u celom svetu, je jako bitan kapacitet porodice ili u tom nekom širem smislu plemena kome pripadaš. Moja porodica i po ocu i po majci je jedna od najbrojnijih i najjačih porodica, tako da svi koji bi nasrnuli na mene znaju da bi se suočili sa posledicama od kojih se ne bi lako odbranili.
Tako da mi to daje za pravo da moja sloboda bude i duhovno i konvencionalno stabilna, a to uključuje i moju decu. Na kraju krajeva postoji izreka: "Ne čuva stražar stražu nego strah". Hvala Bogu da to tako funkcioniše, zato što svi znaju da su moji negativni stavovi prema kriminalu i korupciji sasvim principijelni, da nisu lični, i da nije to svađa oko teritorije i oko toga ko šta prodaje. Ti sami kriminalci znaju da sam ja veći prijatelj njihovoj deci nego što su oni sami.
Pravim iz dana u dan. Pre 20 godina su kriminalci u Novom Pazaru imali mnogo dominantniji položaj nego što imaju danas. Tada kriminalci uopšte nisu bili sramotna kategorija, dok danas jesu. Sada oni moraju da se kriju. I to je veliki uspeh, pošto se kriminal nikada ne može uništiti. Moj cilj nije da ga iskorenim nego da ga nateram da se spusti u šahte, u podzemlje, gde mu je i mesto. Problem je što je kriminal počeo da izlazi iz podzemlja i da ulazi u neke državne institucije. To zlo ne sme biti u politici, pošto onda kriminalci postaju uzori. Značajno sam uspeo kroz svoje javne nastupe i delovanja, kao i kroz školski sistem koji sam osnovao da deci pokažem groznu sliku lica kriminala. Kriminal ne može da uspe bez podrške naroda, i zato mora da se izgradi otpor kriminalu u narodu. Narod je tu ključan faktor.
Da čuo sam zato, i toga ima puno. To su sve posledice dominacije kriminala u Novom Pazaru i sprege sa policijom i tužilaštvom. Ja često govorim o tome i u samoj Skupštini.
Ja lično mislim da je mogućnost uništenja grupa koje se broje milijardama nemoguća, i pre svega vidim neku vrstu nužnog saveza verujućih ljudi. A tu računam pripadnike svih monoteističkih religija, ne samo u nekom kruto crkvenom smislu već u smislu stvarne vere u Boga. Meni je recimo ta podela potpuno prirodna, gde će se podići ljudi protiv eskalacije materijalističkog bezbožništva, hedonizma i satanizma, kao i eskalacije LGBT kulture. LGBT kultura pre svega se više ne pozicionira kao pravo i mogućnost, nego se predstavlja kao vrednost i stremi tome da ugrozi porodicu u svakom smislu te reči. I to nije crta na kojoj staju ti zahtevi. Sledeći je recimo incest. Ali ja smatram da to ne diktira niko, već je to ona tamna strana čoveka koji kada ostane bez etike, bez Boga i zdravog duha u sebi ide ka biološkoj kategoriji koja gubi sve obrise ljudskosti. Da se razumemo, to nije prvi put. Sodoma i Gomora su postojale i pre 5000 godina, ali sada je to u velikoj ekspanziji i eskalaciji.
Često dobijam pitanje koliko je islam ugrožen u Evropi. A ja odgovaram da je hrišćanstvo mnogo ugroženije, što je istina. Islam je mnogo vitalniji, dok je hrišćanstvo ugroženo, jer je ostalo maltene samo u manastirima, katedralama i crkvama. A crkve danas, na primer, prodaju! Vi u Holandiji možete da kupite crkvu. Hrišćanstvo opstaje samo u obrednom smislu, a to onda nije religija već kulturno istorijski spomenik. Meni je logično da će verujući ljudi i verujuće zajednice, pre svega monoteističke, morati da sarađuju za početak, a kasnije možda i da prave neke saveze kako bi odbranili univerzalne verske vrednosti. Nasuprot tom savezu ćemo imati sve materijalističko-hedonističke snage, i ja iskreno očekujem takav razvoj situacije narednih decenija i vekova. Te anti-ljudske pojave pretvaranja čoveka u najgoru vrstu životinje su jednaka opasnost i za muslimane i za hrišćane, a obe te vere su iz jedne kolevke. I islam i hrišćanstvo imaju isto porekli, a ovde često zbog neznanja imamo pojavu kada ljudi kažu: "Vaš Bog ili naš Bog". Tako nešto mogu da kažu samo nepismeni ljudi, pošto ne postoji hrišćanski ili muslimanski Bog – Bog je jedan.
Baš ti programi su kao izbijanje šahti i izlazak fekalija na površinu. To je jedno od groznih lica te materijalističko-hedonističke civilizacije koja ide ka tome da uruši prvo porodicu, a na kraju i čoveka. Možemo se vratiti upravo ako se osvrnemo na ona tri faktora vaspitavanja deteta koje sam već pomenuo. To je sve razoreno, uzori naše dece su potpuno ugroženi. Moj uzor, na primer, je poslednji prorok Muhamed, ali i svi božiji proroci, i oni učenjaci koji su jedini licencirani interpretatori uzora. Samo znanje može čoveka da podigne preko proseka, a sve ostalo je mediokritetstvo i nema nikakvu vernost. Novac, titule i bogatstvo su za mene karikatura ljudskosti. Ja cenim samo znanje, a znanje vredi samo kroz etiku! To je duhovni koncept znanja, ne možete odvajati znanje i etiku. Baš tu ja vidim uzore na osnovu kojih pokušavam da vaspitam i svoju decu, i hvala Bogu za sada mi ide jako dobro. Moja porodica je dokaz da je moguće u ne tako čistom okruženju podizati čistu porodicu, sa jasnim pravilima, koja je čvrsta pred svim izazpovima. A jaki izazovi su i pred mojom i pred vašom porodicom.
Moramo biti uzori svojoj deci, zato što se na decu mnogo jače utiče implicitnim nego eksplicitnim vaspitanjem. Deca sve upijaju iz okruženja, i roditelji moraju da sopstvenim primerom vaspitavaju svoju decu. Ako detetu naređujete, oni to vide kao vid agresije. Ako im nešto uskraćujete, deca to shvataju kao da je to nešto veoma vredno, i ona to žele da imaju. Deca najviše upijaju ono što roditelji razgovaraju međusobno ili sa prijateljima, nego ono što im pričate direktno. Zato kada roditelj ima naviku da psuje, što je na Balkanu tobože neki dokaz muškosti, svom detetu posle govori nemoj da psuješ. A on sam pred svojim detetom psuje. Tada dete učite i licemerju, a ne samo psovkama, i usađujete mu dvojne standarde. Deci morate izgraditi osećaj superiornosti koji dobijaju kada osete da pripadaju višem etičkom standardu. Dete ne može da se brani od greha i iskušenja ako se oseća inferiorno, već samo ako se oseća superiorno. Moja deca se gnušaju sve te prljavštine sa ulice, medija i društvenih mreža i smatraju to nižom vrstom. Deca moraju da imaju usađen osećaj ponosa što ne prihvataju takve stvari.
Psihologija mase je fenomen za sebe, i zahteva jedan simpozijum da bi se obradilo, iako je to opšta pojava. Tu dolazi do izražaja onaj osećaj superiornosti. Mene novinari pitaju za koga sam navijao, a ja uvek kažem da nisam navijač nego igrač! I baš to učim i svoju decu, da budu kapiteni, da imaju samopouzdanje. Moja deca su u prednosti što imaju roditelje koji su dosledni ovim etičkim vrednostima, a na sve to su i uspešni. Oni sad imaju uzor u porodici, imaju dva faktora vaspitavanja. A na sve to imaju dva obrazovana roditelja. Ima jedna duhovna maksima da roditelj vaspitava svoje dete dvadeset godina pre rođenja. Ne može čovek da vaspita svoje dete ako nije vaspitan, a mnogi roditelji to neće da priznaju. To je baš ono: "Ja mogu da psujem ti ne možeš, ja mogu da pijem a ti ne možeš". I to je strašno. Tu nastaje problem jer vi niste postavili porok ili greh kao suštinski problem, i Nne možete očekivati pozitivne pojave ako su vam uzori i obrazovanje urušeni. Moramo da odredimo prioritete! Ja recimo najviše vrednujem veru i ideal slobode, odmah potom je tu i porodica, posle toga dolazi karijera, novac i druge materijalne stvari. Kada dođe do sukoba porodice i karijere ja uvek žrtvujem novac ili karijeru, a nikada porodicu. A većina ljudi to ne radi, zapostavljaju porodicu zbog novca.
Danas imamo taj veliki problem da žene neće da rađaju decu da bi bile lepe. A žena baš rađanjem obnavlja svoju lepotu, to je neka vrsta regeneracije tela. Ovde kod nas neće da se udaju do 30 ili 35 godine, hoće da žive i da se ižive, a to nije moguće. Zašto to nije moguće? Pa zato što se fenomen sreće ostvaruje u zajednici, a ne u samoći. A najbolje je u porodičnoj zajednici. Bez toga je svako traženje sreće zabluda i osuđeno je na propast. Ona ili on bi da se iživljava do 35 godine, a onda bi da rodi kad već postaje rizično, pa se na kraju odluči na samo jedno dete. Žena treba da se uda do 20 godine, da rodi petoro do 30 godine, paralelno sa time da se obrazuje, a posle neka ganja karijeru. I sve će uspeti da postigne. Tada sve stigne zato što je sve počela na vreme. A kada zakasniš nema više stizanja.
Žena mora i da nađe muža koji je muško u punom smislu te reči. Ja ustvari danas branim žene i štitim ih zato što je problem i deficit u muškarcima. LGBT kultura nije nastala kao smišljeni projekat nego je rezultirala deficitom muškaraca. Danas su žene malo više muškarci, a muškarci malo više žene, pa su se našli kod tranvestita.
Zašto je u islamu žena slobodnija, iako je česta predrasuda da to nije tako. Zato što je islam striktno postavio stvari na način da žena može da radi, a i ne mora. A muž mora da zaradi i za ženu i za porodicu! Kod žene u islamu sve što zaradi je njeno, a muž mora da finansira porodicu. Moja žena radi, ali ona novac koristi za svoje želje, dok sam ja dužan da joj obezbedim novac za sve što joj treba. E zato su žene gospoda u islamu. Svoj novac koji zarađuje koristi za gajenje sopstvene ženstvenosti. A moderne žene su nezaštićene samim tim što su sebi presudile u borbi za ravnopravnost. A ta ravnopravnost u ovoj materijalističkoj koncepciji znači da su žene malo više muškarci, muškarci su malo više žene, i na kraju se sretnu na pola puta i dobijemo transvestite. To je ta rodna senzitivnost u ovoj negativnoj percepciji. Kod nas su stvari postavljene tako da je emancipovana žena ona koja gradi karijeru i ima svoje pare i ne posvećuje se deci. A najsvetija karijera je biti uspešna majka, to je jača karijera nego da si Naomi Kempbel! Vidite, vrednosti su danas potpuno izokrenute. Ja recimo imam stare roditelje, koji žive na selu, i mene moja majka i danas kad pozove ja odmah sedam u kola i idem kod nje da ostanem koliko god! Baš me briga za Skupštinu i karijeru, majk mi je bitnija je od svih titula i karijere i novca. E sada, kako sam ja naučio da poštujem roditelje? Ne tako što su me učili da ih poštujem, nego zato što su oni poštovali svoje roditelje predamnom. I zato što sam ja to podigao na nivo svetosti u mojoj glavi.