Polaganje venaca i svečana akademija u Požarevcu: Obeležen Dan primirja u Prvom svetskom ratu
Praznik je obeležen dan ranije
Svečanom akademijom i polaganjem venaca na Spomenik srpskom vojniku u Požarevcu obeležen Dan primirja u Prvom svetskom ratu. Praznik je obeležen dan ranije zbog održavanja centralne manifestacije u Beogradu. Na samom početku akademije Gradski ženski hor Barli izveo je himnu Bože pravde nakon koje se obratio gradonačelnik Grada Požarevca Bane Spasović sledećim rečima:
Ministri Stefanović, Vulin i Lukač razgovarali o unapređenju borbe protiv organizovanog kriminala
- Danas obeležavamo Dan primirja u Prvom svetskom ratu koji je 11. novembra 1918. godine potpisan u Kompijenu. Mesto potpisivanja, železnički vagon, na prvi pogled nije dostojno okončanja stradanja koje je Veliki rat doneo. Sa druge strane, možda su sile Antante odabrale baš vagon kao simbol odlaska smrti i ubijanja i putovanja u budućnost za koju se verovala da će biti bez ratova, nakon jednog tako strašnog da je kasnije nazvan Prvi svetski. Bilo kako bilo, i ovo veliko stradanje na tlu Evrope nije prošlo bez Srbije, tačnije upravo nama je objavljen rat od strane moćne Austrougarske carevine. Do kraja avgusta 1914. godine veći deo kontinenta bio je u ratu, najkrvavijem u dotadašnjoj istoriji naše planete. Ishod rata je da su se raspale mnoge moćne imperije, stvorile nove države i da je sve to pratilo mnogo unesrećenih ljudi i porodica u kojima je, na žalost, Srbija prednjačila srazmerno svojoj veličini. Sjajna pobeda u Velikom ratu, praćena bitkama koje će se pamtiti poput Cerske, Kolubarske i proboja Solunskog fronta, imale su veliku cenu po Srbe. Procena je da je između milion i sto i milion i tri stotine hiljada naših stanovnika poginulo tokom te 4 krvave godine. To je činilo gotovo trećinu ukupnog stanovništva odnosno čak 60 posto muške populacije. Zato i danas, dragi prijatelji, kod nas, njihovih potomaka, odzvanja radost i olakšanje kada se pomene 11. novembar. Iako je istorija dala konačan sud o tome šta se tada i kako u Evropi dešavalo 1918. godine., gotovo čitav vek kod mnogih nije umanjio pitanje šta bi bilo da su tolike srpske žrtve sačuvali. Da li smo ponovo bili samo pijuni u rukama moćnih, marionete koje su mesto na postolju pravednika u svetskoj istoriji platili gotovo istrebljenjem.
Šta da je tih milion ljudi ostalo živo? Kako bi onda izgledala Srbija?
Kako bi u tom slučaju danas izgledala Srbija?
Iako se ta pitanja nameću, ona ni u jednom jedinom trenutku ne umanjuju hrabrost srpskih vojnika koji su za svojim vojskovođama jurišali nakon komande zamnom, nošeni nacionalnim ponosom i željom za slobodom.
Slobodom, ne za sebe, već svoju decu, unuke, praunuke... buduće Srbe.
A ti budući Srbi više nemaju mesta za nova stradanja, ponavljanje grešaka iz prošlosti i stvaranja neprijatelja od svojih sunarodnika. Šta bi nam ti naši preci rekli da nas danas vide kako optužujemo jedni druge ko manje ili više voli Srbiju, a svi smo njena deca.
PROČITAJTE I:
Da li bi smeli da ih pogledamo u oči, njih koji su pešice prošli Albaniju, sanjajući povratak u Srbiju, i da im kažemo da se međusobno ne možemo složiti oko zajedničkog puta.
Dame i gospodo, neka cvet Natalijina ramonda, poznat i kao cvet Feniks kao simbol Dana kada je prestao rat, bude i simbol našeg uskrsnuća u miru, i epohe u našoj istoriji kada su se konačno Srbi složili.
To dugujemo onima koji su položili živote za našu Srbiju.
Nakon gradonačelnika prisutnima se obratio Slavoljub Stojadinović predsednik Gradske organizacije Požarevca Udruženja potomaka ratnika od 1912-1920.godine. On se u svom govoru zahvalio lokalnoj samoupravi na prijem i podsetio je na slavne događaje i ličnosti iz požarevačkog kraja.
Posle Svečane akademije delegacije Braničevskog upravnog okruga, Grada Požarevca, Garnizona Požarevca, Gradske opštine Kostolac, Udruženja potomaka ratnika od 1912-1920.godine iz Požarevca i čitave Srbije, Subnora, Srpske napredne stranke, Socijalističke partije Srbije i drugih organizacija položile su vence na Spomenik srpskom vojniku.
