OPOZICIJA U POTRAZI ZA TROJANSKIM KONJEM: Fale joj samo dva dobra kandidata i 1.000.000 glasova

Možete li vi nama reći ko će biti predsednički kandidat opozicije?

-Ne znam, nismo se još dogovorili. 

Šta mislite, da li bi Vi mogli da pobedite Vučića?

-Ne bih.

A da li može da ga pobedi neko drugi od vas pet lidera opozicije? 

-Ne može.

Da li će opozicija u januaru učestvovati na referendumu o promeni Ustava?

-Ne znam, treba da se dogovorimo.

Kako ćete pozvati narod da glasa na referendumu?

-Ne znam, treba da se dogovorimo.

Ko će vam biti kandidat za gradonačelnika u Beogradu?

-Ne znam, nismo se još dogovorili.

Kad ćete početi predizbornu kampanju?

-Ne znam, nismo se još dogovorili.

Ovo je suština razgovora na televiziji Prva između voditeljke i Pavla Grbovića, predsednika Pokreta slobodnih građana, jednog od kolovođa dosovske opozicije.

Uzalud se uporna voditeljka trudila i iznova pokušavala. Pre bi Marko Kraljević iscedio suvu drenovinu, nego što bi ona dobila odgovor na neko od najvažnijih predizbornih pitanja.

Ispade da ljudi ne znaju ništa. A do izbora je ostalo samo tri meseca. Znaju samo da hoće da sruše Vučića i da uzmu vlast u Srbiji. Kako i s kim nemaju pojma.

I ja bih da budem najmlađi poslanik u Skupštini Srbije. Potrebno je samo da se donese zakon o tome da se za parlament ne mogu kandidovati stariji od pedeset godina i stvar je rešena. Dobro ja imam malo više od pedeset, ali nećemo sad o sitnicama.

E taman kakve su moje šanse da postanem najmlađi poslanik, takve su i šanse ovako šuntave opozicije, koja ništa ne zna i ni o čemu ne može da se dogovori, da pobedi Vučića i SNS.

Ovo što oni rade, kako se pripremaju za izbore, a posebno kako se međusobno vodaju i dogovaraju, sastaju i rastaju, zaista izgleda kao sprdanje sa narodom. Kao da se okupila kakva balavurdija, a ne ozbiljni ljudi koji bi da vode državu.

Kad hoćeš da na izborima osvojiš vlast u jednoj državi, a posebno kad treba da se boriš protiv igrača kakav je Vučić, koji je pustio duboko korenje, onda nema ne znam i trla baba lan. Kao što kaže ona reklama, ili jesi ili nisi lav. Ako nisi, batali politiku. Idi uzgajaj paradajz. Ne goji se prase uoči Božića. A još manje se bez mladoženje ide po devojku.

Kako neko, osim ako zaista nije malo udaren mokrom čarapom ili ako ne misli da su birači ovce, može da očekuje da narod glasa za njega, a da tri meseca pre izbora za koje se sprema duže od godinu i po dana nema pojma kad će mu početi kampanja, ko će mu biti kandidati, da li će učestvovati na referendumu, kako će glasati... I pride još, javno prizna da niko iz te čete male i odabrane ne sme na megdan Vučiću. 

Niko osim novinara Srđana Škora, koji je najavio da će se kandidovati da nam bude sledeći predsednik i izjavio da istraživanja javnog mnenja pokazuju da ima šanse da pobedi. Na stranu to što on protiv Vučića ima manje šanse nego Mladi radnik iz Požarevca protiv Pari sen Žermena, ali samo dan nakon što je najavio svoju kandidaturu postao je meta napada. Ne vlasti, što bi nekako bilo normalno, već opozicije i njenih portala. 

Još gore je prošao Zdravko Ponoš. Deo opozicije je najavio da bi potpredsednik Narodne stranke mogao da bude kandidat za predsednika republike. Ponoš je u načelu pristao, ali je Vuk Jeremić, njegov stranački šef, na taj predlog skočio kao oparen i rekao da njegova kandidatura ne dolazi u obzir. Kad ja ne smem na megdan Vučiću, ne možeš ni ti. Taman posla da mi moj potpredsednik bude predsednik. Ova unutarstranačka smejurija se završila tako što je Ponoš podneo ostavku na sve funkcije u stranci.

Za razliku od Škora i Ponoša, Boris Tadić ne sme ni da se oglasi. On bi voleo da ponovo bude predsednik, ali Jeremić i Đilas, njegovi bivši učenici i najbliži saradnici, kojima je omogućio da steknu to što su stekli, a nisu stekli malo, neće ni da čuju. Pa ti sad budi pametan i raščivijaj taj dosovski kupleraj. Ko je stvarno s kim, ko je protiv koga i zbog čega.

Dragan Đilas od kandidature beži kao đavo od krsta. Pametan čovek, neće da trči trku koju ne može da dobije. On bi, kaže, samo ministarsko mesto. Smatra da bi mu najbolje bilo neko koje se bavi finansijama. I Marinika Tepić  bi da bude ministar. Iako je najpametnija, najsposobnija i najlepša, iako je "cela Srbija podržava", ni ona neće da bude kandidat za predsednika. 

O kandidovanju boranije kao što su predsednik Demokratske stranke Lutovac, Borko Stefanović ili Janko Veselinović neozbiljno je i misliti. Njihova kandidatura bi izgledala kao neukusna šala.

Obrni, okreni, ukoliko želi da ostane na terenu demokratske borbe i menjanja vlasti na izborima, opoziciji teoretski ostaje samo da traži nekog drugog Koštunicu, nekog novog trojanskog konja. S tim što bi u paketu morala da nađe i nove birače. Jer nakon iskustva sa kilavim Koštunicom, koji je mirno posmatrao kako Đinđićevi i njegovi jalijaši prvo pale i pljačkaju zgradu državnog parlamenta, a odmah potom i kako razvaljuju državu, otimaju se o najuspešnija srpska preduzeća, a stotine hiljada radnika sa njihovih radnih mesta izbacuju na ulicu, nova izborna podvala sa trojanskim konjem je bez realnih izgleda.

Jedan moj prijatelj, predsednik lokalnog odbora DS, pola u šali, pola u zbilji kaže: imamo sve da pobedimo Vučića. Fali nam samo dobar kandidat za predsednika države, dobar kandidat za gradonačelnika Beograda i još jedno milion glasova.

Lideri opozicije su toga svakako svesni. Zato nije čudo što, koristeći pitanje referenduma i promene Ustava, a još više Rio Tinto i ekološke teme, pokušavaju da pobune Srbiju i stvore kritičnu masu pobunjenih građana dovoljnu da napravi reprizu 5. oktobra. 

Međutim, kao što neće novog Koštunicu, većina građana u Srbiji nije raspoložena da se upušta u novu avanturu destabilizacije države. Kojoj, realno, dobro ide.

Ozbiljna istraživanja pokazuju da su čak i među građanima koji su protiv Vučića u većini oni koji smatraju da vlast u Srbiji treba da se bira na izborima, a ne na ulici.