PRINCIP NEPOVREDIVOSTI GRANICA Kako brutalni rat Izraela i Palestinaca dokazuje da je Rezolucija 1244 za Kosovo – živa
Mnogi igrači na globalnoj sceni žele da zanemare univerzalne principe međunarodnog prava koji su sadržani u Rezoluciji 1244.
Oponenti su Žirinovskom zamerali što je ponekad i nedeljno predviđao razne katastrofične scenarije bez ikakvog pozivanja na činjenice.
RAISI OPASNO ZAPRETIO, UPOZORIO MAKRONA: Evo šta će se desiti ukoliko ne prestane izraelska opsada Gaze!
SEDNICA UN O KOSOVU PRVI PUT U ISTORIJI IZA ZATVORENIH VRATA: Dva su razloga, JEDAN je da moćnog igrača izbace iz igre
ŠTA SE KRIJE IZA DOLASKA VELIKE PETORKE U BEOGRAD? Skovan plan "uzmi ili ostavi" za Kosovo i Metohiju
- U 2024. godini izbiće konflikt na Bliskom istoku i svi će zaboraviti šta je to Ukrajina, zato što Iran nije ni Severna Koreja, ni Vijetnam, ni Kosovo. To će biti najstrašniji događaji. Tu je reč o Trećem svetskom ratu.”
Ovako je pokojni Vladimir Žirinovski opisivao budućnost sveta u jednoj od najgledanijih političkih emisija na ruskom govornom području.
I sada, kada se u relativno kratkom roku obistinjuje drugo „veliko predviđanje” Žirinovskog (neverovatno, ali prvo „veliko predviđanje” sa pogođenim vremenom odigravanja događaja glasilo je kako će Rusija morati da započne vojnu operaciju protiv Ukrajine u februaru 2022. godine, inače će u suprotnom Ukrajina napasti Rusiju) njegovi oponenti opet imaju manje ili više ubedljivo obrazloženje zašto se to dešava: hiperpodukcija katastrofičnih scenarija značila je i da se neki od njih moraju ispuniti.
Ima potencijala za Treći svetski rat
Kako bilo, tvrdnja Žirinovskog jeste (donekle) ispravna. Sukob na Bliskom istoku ima potencijal da uvede međunarodne odnose u Treći svetski rat. No, to još ne znači i da će takvog oružanog sukoba biti. Potencijal postoji, a da li će se i „aktivirati” zavisi od čitavog niza nepredvidivih faktora.
Potencijal postoji praktično od samog početka, od 1947. godine i pokušaja rešavanja dva pitanja: jevrejskog i arapskog. Kraj gotovo trodecenijskog Britanskog mandata nad Palestinom (zvanično - Mandatory Palestine) koji je uspostavila još Liga naroda značio je i da se mora tražiti novo rešenje.
Generalna skupština UN usvojila je plan o podeli te teritorije krajem 1947. godine koji je artikulisan i formalizovan kroz Rezoluciju 181 (II). Međutim, problem je nastao u operacionalizaciji, pošto politička načela nije bilo moguće „preneti“ na geografsku kartu.
Komlikovano i nesprovodivo
Prema predlogu, arapsko stanovništvo ostajalo je podeljeno u dve međusobno nepovezane teritorijalne jedinice – Gazi i centralnozapadnom regionu (koji će nešto kasnije „dobiti naziv“ Zapadna obala), a komunikacija treće - najseverenije enklave sa centralnozapadnim regionom osmišljena je preko samo jednog, uskog saobraćajnog koridora.
Istovremeno, jevrejsko stanovništvo u Jerusalimu takođe ne bi imalo „direktnu povezanost“ sa ostatskom svoje nacionalne države, a za sam Jerusalim predviđan je „specijalni status“ pod upravom UN. Toliko komplikovano, da je u praksi ostalo i teško sprovodivo.
Uz to, ostalo je nejasno prema kojim principima se teritorija deli, pošto je jevrejska većina postojala samo u oblasti Jafe. Čak bi i u projektovanom delu pod jevrejskom kontrolom polovina populacije bila arapska (Arapi su tada tvrdili čak i da bi u novostvorenoj jevrejskoj državi Jevreji bili manjina). Zato se u arapskom svetu vrlo nepovoljno gledalo na celu ideju.
Danas je Dan Republike…
Uoči glasanja u Generalnoj skupštini UN odigralo se nekoliko događaja koji su uzburkali političku javnost, čak je i američki predsednik Hari Truman izjavio kako se nalazio pod „baražnom paljbom“ u međunarodnom okruženju – gde su saveznici zahtevali angažman SAD, ali i na unutrašnjem planu gde je nekoliko moćnih pojedinaca lobiralo da se donese odluka o uspostavljanju jevrejske države.
Kubanci su glasali protiv objašnjavajući da ne žele biti deo „prinudne većine“, a indijski premijer Džavaharlal Nehru je tvrdio kako su predstavnicima njegove zemlje pretili nakon što nisu pristali da uzmu mito! Pored navedene dve, protiv su glasale i sve muslimanske zemlje plus Grčka. Komunistička Jugoslavija nije se izjašnjavala, dobar izgovor glasio je da se to sve dešavalo 29. novembra, Dana Republike.
Usledilo je jednostrano proglašavanje Države Izrael, pa prvi jevrejsko-arapski rat, ubrzo i drugi, uspostavljanje novih granica, dolazak snaga UN, čitav niz rezolucija i deklaracija, doseljavanje jevrejskog stanovništva u novostvorenu državu, raseljavanje onih koji su ostajali „sa pogrešne strane granice“. Zatim i do Šestodnevnog rata 1967. godine, pa Jomkipurskog 1973. godine.
Oba oružana sukoba menjala su ne samo izraelsko-palestinsku nego i „bliskoistočnu realnost“, a usput su i „dobro zatalasala“ međunarodne odnose. Uplašeni od sovjetske pomoći Egiptu i Siriji u Jomkipurskom ratu Amerikanci su svoj nuklearni arsenal stavili u pripravnost.
Nakon ovih eskalacija otvoreno je i pitanje Jerusalima koji je Izrael proglasio „večnom i nedeljivom“ prestonicom posebnim zakonom iz 1980. godine. Savet bezbednosti UN doneo je čak šest rezolucija koje se direktno ili indirektno odnose na tu stvar, ali to do sada nije promenilo faktičko stanje.
Faktičko stanje ne menja ni činjenica da veliki broj važnih međunarodnih aktera smatra Istočni Jerusalim legitimnom prestonicom Države Palestine (iz objektivnih razloga palestinske institucije nalaze se u Ramali i naravno – Gazi).
Sama Palestina primljena je UN kao posmatrač u nepunopravno članstvo 2012. godine, a poslednja u nizu eskalacija arapsko-jevrejskog konflikta pokrenula je po ko zna koji put i pitanje navedene Rezolucije iz 1947. godine.
Faktičko stanje se menjalo, ratovi su počinjali i završavali se, ali je Rezolucija ostajala. Sa njom i načela o neophodnosti uspostavljanja dve države na toj teritoriji. Nakon nje i princip da Jerusalim može (ili čak mora!?) biti prestonica obe države.
Izrael je čitavim nizom pravovremenih poteza ostvarivao stratešku prednost tokom prethodnih sedam i po decenija, ali se mora podvući i da je imao otvorenu, nedvosmislenu i obilatu pomoć Vašingtona.
Šta sad može Amerika?
Oko pomaganja Izraelu, bez obzira na razlike u detaljima, postoji konsenzus između Republikanaca i Demokrata.
Zbog toga je mogao često i da se ne osvrće na rezolucije međunarodnih organizacija i ignoriše različite pozive UN. Da li će to moći i sada, u trenutku kada je moć SAD u opadanju? Ili će biti prinuđen na novi krug razgovora o Planu iz 1947. godine? Ili će možda sve eskalirati kako je Žirinovski predviđao?
Odgovore na ova pitanju u ovom trenutku ne znamo. Uprkos tome, jasno je da načela i principi za rešavanje konflikata koji su jedanput utvrđeni u međunarodnim organizacijama ostaju i opstaju uprkos svim „promenama realnosti“ i uspostavljanjima „novog faktičkog stanja“. Sadašnja situacija to najbolje dokazuje.
Zbog toga, Rezolucija 1244 jeste „živa“ i u njoj su sadržana načela i principi za rešavanje statusa Kosova i Metohije. Uprkos tome što neki žele da je zanemare pravdajući svoje težnje i pritiske time da se „promenila realnost“ i da je „uspostavljeno novo faktičko stanje“.