IMALI SU SAMO 19 GODINA: Bili su ekipa koja je položila težak državni ispit koji dobijaju generacije jednom u 100 godina

Dvadeset godina od kad je počela najteža bitka kojom je zaustavljena kopnena intervencija NATO-a, bitka na Košarama, navršava se sutra. U toj akciji poginulo je 108 vojnika, koji su se hrabro borili da odbrane svoju zemlju.

O svojim sećanjima na te dane govorili su za RTS Dejan Jovićević, tadašnji pripadnik 125. motorizovane brigade, i Saša Radojević, tada zamenik komandira karaule Košare.

Dejan Jovićević, pripadnik 125. motorizovane brigade 1999. godine, trebalo je da završi sa služenjem vojnog roka 17. marta 1999. godine. Međutim, nije otišao kući. Ostao je da brani teritoriju svoje zemlje.

- U tom momentu nalazili smo se u Čakoru, tačnije u Rugovskoj klisuri, gde smo svakodnevno patrolirali i postavljali zasede Šiptarima koji su unosili oružje na teritoriju Kosova. Nakon produženja vojnog roka, zamenila nas je grupa dobrovoljaca, a naša jedinica je krenula ka granici - rekao je Dejan Jovićević.

Tamo su zatekli nešto što nijedna dotadašnja akcija, nijedno iskustvo nije moglo psihički da ih pripremi.

- Sećam se jedne situacije kada je moj školski drug dovozio mrtve vojnike sa položaja na koji smo mi trebali da odemo. Dan danas nisam siguran da li je činjenica što smo tada, kao martovci, bili najstariji i najiskusniji vojnici, a, napominjem, imali smo 19, 20 godina, trebalo da nas uteši ili debelo zabrine - kaže Dejan.

Saša Radojević je u tom trenutku bio zamenik komandira karaule Košare. Tu se 9. aprila nalazilo oko 115 vojnika graničara.

- Treba napomenuti da su ti vojnici bili pripadnici specijalnih graničnih jedinica. To su bili posebno pripremljeni vojnici, obučeni za obezbeđivanje državne granice. Psihofizički su bili malo sposobniji od ostalih vojnika, baš zbog tog surovog terena i načina obezbeđenja državne granice. Ti vojnici, koji su imali oko 20 godina, izneli su bitku za Košare - ističe Radojević.

Napad na Košare za njih nije bio iznenađenje. Graničari su svoje borbene zadatke izvršavali u veoma neprijateljskim uslovima.

- Imate sa jedne strane Republiku Albaniju, koja ima pretenzije ka vašoj teritoriji, i imate iza vas sela u kojima etnički žive Albanci, i graničari su sve svoje zadatke izvršavali u tako jednom okruženju - kaže Radojević.

O brojnosti i snazi neprijateljske vojske govori se neprestano.

- Ono što slušamo posle 20 godina sa suprotne strane i ono što smo osetili na svojoj koži, to je ogromna sila bila. To je bila cela regularna vojska Albanije. To su bile dve brigade, pripadnika OVK-a i brigada plaćenika iz arapskih i muslimanskih zemalja - navodi Radojević.

Prvo javljanje roditeljima

Dejan se prvi put roditeljima javio posle više od mesec dana, 13. maja, iz bolnice u Prištini. Javio im je da je ranjen, da ne bi čuli od nekog drugog, već da znaju šta mu se tačno dogodilo.

- Kasnije sam saznao da su moji roditelji ponosno išli ulicom, dignute glave, bez obzira na to koliko su brinuli i koliko im je teško bilo - kaže Dejan.

 

Za njega su najteži trenuci bili trenuci neizvesnosti između borbe.

- Kad krene napad, adrenalin skoči, pa u tom trenutku zaboraviš da si u snegu do kolena, da se menjaju četiri godišnja doba, zaboraviš na mrtve, na sve probleme. U periodima neizvesnosti, međutim, i minut za razmišljanje predugo traje - seća se Dejan.

Te 1999. godine na Košarama je bilo pripadnika 72. i 63. specijalne brigade i doborovoljaca iz Rusije i Srbije.

Prema svedočenjima Saše Radojevića bilo je neverovatnih trenutaka. Kada je pogođen položaj kod graničnog kamena C-4, tri dana je sve gorelo.

- Nekoliko dana je gorelo nisko rastinje, i u tom niskom rastinju se videlo da gore tela nekih vojnika. Još tri, četiri dana su tinjali, to je bilo jezivo, to su bili trenuci kada vas gađaju bombom, vi ste nekoliko sekundi u vazuhu, lebdite i onda se spustite na zemlju i čekate da sledeća bomba bude baš vaš pogodak - seća se jezivih trenutaka Saša Radojević.

Prijateljstva do groba

Pored svih loših trenutaka koje su te godine proživeli i kojih se živo i sa suzama u očima sećaju i posle 20 godina, jedino lepo što odatle nose su prijateljstva koja su stekli za ceo život.

- Mi smo se toliko zbližili i zavoleli. Ti ratni drugovi, ti vojnici su kao jedna porodica sada. Kad pogine drug pored vas ili bude ranjen, vi to osećate kao da je deo vaše porodice - ističe Radojević.

Za Dejana je to situacija u kojoj steknete druga do groba.

- Sa tim ljudima ste proveli neko vreme koje, inače, u životu ne biste mogli da doživite. Konstantno smo u kontaktu, trudimo se da se vidimo što redovnije - kaže Dejan.

Te 1999. godine na Košarama je stradalo 108 vojnika.

- Ponosni smo što smo bili deo te ekipe koja je, da tako kažem, položila taj državni ispit koji dobijaju generacije jednom u sto godina, jer smo mi bili na onoj pravoj strani, branili smo nešto što nam po međunarodnom pravu i Ustavu pripada. Nismo želeli nešto što nije naše i što nam ne pripada - ističe Radojević.

Svaka priča veterana počinje sećanjem na ratne dane.

- Mi to ne možemo da zaboravimo i voleli bismo kada javnost to ne bi zaboravila. Sad ta javnost treba da odluči da li će da bude ponosna na nas ili će da nas gleda kao socijalne slučajeve, jer pouzdano znam da većina porodica palih boraca veterana dosta teško živi, na ivici egzistencije - kaže Dejan.