ANA (30) JE OGORČENA NA ZDRAVSTVO! "Pogledajte šta mi je napravio krpelj, a u bolnici su mi govorili da sam luda!"
Njeno stanje u ovom trenutku je svakim danom sve gore, ali ne odustaje i želi da informiše javnost o ovoj bolesti
Početkom juna Slobodna Dalmacija pisala je o mladiću iz Nemačke koji je zbog uboda krpelja dobio 26 različitih dijagnoza, a lekari su ga čak poslali i na psihijatriju. Splićanka Ana Cvjetković (30) po struci je kontrolor leta i već godinama muku muči s istim problemom, ali i birokratijom kao i zdravstvenim sistemom koji u Hrvatskoj ne priznaje hroničnu lajmsku bolest. Brojni oboleli širom sveta poput Ane ne mogu da dođu do dijagnoze, lekari ih uveravaju da su hipohondari, "umišljeni bolesnici" ili čak psihički bolesnici.
HITNO EVAKUISANA ZGRADA OPŠTINE BUDVA: Stigla dojava o postavljenoj bombi
ZAPALIO SEBE I POLICAJCA! Čovek pokušao da ga spasi, pa završio sa opekotinama (VIDEO)
UMRO JEDAN OD NAJBOGATIJIH LJUDI SA BALKANA: Tokom ratova devedesetih njegov BIZNIS je CVETAO!
- Zbog čega mladim ljudima uništavaju živote i ne dopuštaju im lečenje? Zbog svojih ličnih stavova? Krše sva prava pacijenata po hrvatskom i evropskom zakonu pacijenata ne plašeći se posledica. Otkud ta hrabrost? Ko to podržava - pita se Ana.
- Pre mesec dana našla sam krpelja u kosi iako nisam bila u prirodi, već sam prošla ispod drveća putem do automobila. Strepim i bojim se ugriza, iako znam da nije svaki zaražen, ali isto mi je jer i da jeste, u ovoj državi očito ne bih dobila terapiju za akutno lečenje. Kad ćemo mi dobiti pravo na život i lečenje? Gomile ljudi s pogrešnim dijagnozama, neadekvatnim testiranjima i navodno lažno pozitivnim nalazima žive u bolovima i nemogućnošću normalnog života…
Lajmska bolest je zarazna i prenosi se od zaraženog krpelja na ljude, što može dovesti do ozbiljnih zdravstvenih komplikacija, pa čak i smrti. Ana, inače majka dvoje dece, prvi je ugriz krpelja imala 2007. godine, ali pravi problemi pojavili su se 2017. kad je bila trudna s drugim detetom.
- Iako sam imala, kako lekari zovu "školski porođaj", prelep i brz, problemi nakon njega samo su počeli da se gomilaju, a uzrok niko nije video. Bila sam vrlo nekoordinisana, slabo sam detektovala zvukove okoline pa i same bebe. Bila sam jako umorna, iako sam po prirodi vrlo živahna i osoba bez mirovanja, ali ti simptomi potpuno su me uznemirili. Pridavala sam sve porođaju koji je vrlo stresan i težak za svaku ženu, računala sam da će proći kad dođem kući i odmorim se. Međutim, simptomi se nisu smanjivali, naprotiv, bili su sve opsežniji i intenzivniji (povraćanje, mučnine, vrtoglavice…) Krenula je i hiperlaktacija mleka kao i konstantno krvarenje koje je trajalo 40 dana za šta sam, nećete verovati, dobila kontracepcijske pilule - priseća se Ana.
Odlučuje potom da ode kod svoje doktorke opšte prakse koja joj predlaže da napravi dodatne nalaze. No nijedna od njih nije dala tačnu dijagnozu, dok su se Ani simptomi samo pogoršavali, a svaki dodatni pregled završio bi rečima: "Vama nije ništa".
- I tako od 2017. do 2020. nisam imala ni dijagnozu ni lečenje. Pre tri godine jedno popodne shvatim da vidim duplo. Nakon tri dana suprug mi govori da odem u Hitnu gde sam dotad odbijala da idem jer su me tokom svakog prethodnog dolaska uveravali kako sam luda i da izmišljam simptome. Na neurologiji je jedan mladi lekar uspeo da se izbori da mi treba hitna hospitalizacija i hitan MR glave. Nakon snimanja, neurologinja mi kaže da imam potpuno progresivno oštećenje mozga, kičmene moždine i pršljenova i da hitno moram na terapiju. Rekli su da imam autoimunu multiplu sklerozu i dali su mi pulsnu terapiju - govori Ana.
Kući je puštena nakon pet dana, no problemi sa zdravljem samo su se nastavili. I to, nažalost, na gore.
- Bilo mi je sve lošije. Sad već skoro nisam mogla ni da hodam, govor mi je bio sve slabiji, a srce krenulo da sporije kuca. Vraćena sam ponovo u bolnicu gde je ustanovljeno da imam tešku bradikardiju uzrokovanu terapijom koju su mi dali. Celu noć sam bila hospitalizovana sa 30 otkucaja srca u minuti, a idući dan kad su mi se otkucaji stabilizovali, puštaju me kući s holterom. Nisam dobila tačnu dijagnozu ni terapiju, trebalo bi da sam bolje, a ne gore. Nisam mogla da pričam niti da hodam. Dovoljno je reći da sam pretvorena u invalida koji zahteva negu.
Ana po preporuci odlazi na pregled kod lekara Soltišika u Zagreb koji joj govori da verovatno nema multiplu, već boreliozu, odnosno lajmsku bolest što i pokazuje novi pregled u Nemačkoj. Sagovornica Slobodne Dalmacije dobija terapiju antibioticima i raznim suplementima, koje je, kaže, morala sama da plaća, iako ima zdravstveno osiguranje preko HZZO-a.
- Nakon 14 dana počela sam da ustajem i govorim, a 20 dana od početka terapije simptomi su se lagano jedan za drugim povlačili pa iduće dve godine nisam imala simptome nikakve bolesti, živela sam normalan život sa decom i suprugom. No 2022. preminuo je lekar koji me je lečio, a ja zbog stresa gubim bebu. Uskoro ponovo osetim blage simptome. Napravim MR glave i kičmene moždine pa uprkos pozitivnom nalazu borelije u krvi, odbijaju da mi daju bilo kakvu terapiju i da me leče. Šalju me opet na kortikosteroide i pulsnu terapiju, iako me prvi put gotovo ubila.
Ana upoznaje devojku koja je pokrenula inicijativu i peticiju za sve obolele od lajmske bolesti u Hrvatskoj, a njih je na hiljade.
- Ne možemo da dobijemo dijagnozu niti lečenje kod nas. Takođe nam se ne finansira odlazak u inostranstvo na lečenje kao ni refundiranje privatnih sredstava koje ulažemo u oporavak. Ljudi koji se testiraju na zagrebačkoj klinici Fran Mihaljević dobiju negativne nalaze, dok isti dan obave testiranje u drugim ustanovama, na primer na Rebru i tamo je pozitivan nalaz.
- One koje donesu iz inostranstva lekari ne uvažavaju, već ih samo maknu sa stola. Kako je moguće da se nalazi iz Austrije, Nemačke ili Poljske, koje su takođe članice EU, ne priznaju, nego samo oni napravljeni u Fran Mihaljeviću? Kako je moguće da neko ko ima pozitivnu akutnu bolest, tj. aktivnu infekciju u krvi nema pravo na lečenje? Pa ako je u krvi, nismo je mi izmislili… Kako je moguće da odbijaju da nam daju terapiju koju napišu infektolozi drugih država jer, eto, njima se taj stav ne sviđa i ne slažu se s tim mišljenjem - pita se Ana.
Njeno stanje u ovom trenutku je svakim danom sve gore, ali ona ne odustaje. Ovu priču je odlučila da podeli s javnošću kako bi što više ljudi znalo s kakvim se sve problemima bore oni koji imaju lajmsku bolest.
- Živim ponovo sa simptomima za koje sam mislila da su prošlost. Od problema s hodom, vidom do pareze kože na levoj ruci na kojoj nemam osećaj. Tu su i razne tegobe s koordinisanošću koje mi onemogućuju normalan život. Terapiju i lečenje mi ne nude, već me još ismejavaju i ponižavaju… Svima je jasno da kod autoimunih bolesti antibiotici nemaju učinak. A tvrde da imam autoimuno stanje? Jasno mi je da upalu centralnog nervnog sistema uzrokuju mnogi uzročnici poput EBV-a, virusa herpesa i slično. Ali ni za to nemaju adekvatna rešenja kako bi ljudima otklonili simptome i omogućili im normalan život. Mi smo prepušteni sami sebi i svom budžetu - zaključuje Ana pred kojom su neizvesni dani, ali ona kao ni hiljade njih koji u Hrvatskoj imaju lajmsku bolest, od borbe za bolje sutra - ne odustaju.