SRPSKI MAJOR NESTAO U SREBRENICI: Dve decenije bezuspešne potrage za Dušanom Čolićem
Još uvek se traga i za telima majorovih pratilaca: Draganom Lalovićem iz Kalinovika, Milenkom Grbićem iz Prijedora i Neđom Pejićem iz Banjaluke
Među 4.100 Srba koji su nestali u ratovima vođenim na razvalinama SFRJ, a za čijim posmrtnim ostacima porodice još uvek bezuspešno tragaju, je i major Dušan Čolić iz Pančeva, rodom iz Novog Sela kod Kupresa, operativni oficir u komandi Gardijske brigade VRS, koji je nestao u Srebrenici.
U ofanzivi jedinica VRS na Srebrenicu, 10. aprila 1993. godine, u selu Močevići, Čolić je pao u muslimanske ruke. Istog dana, muslimanski vojnici su ga, verovatno već mrtvog, sneli u Srebrenicu, u kojoj mu se gubi svaki trag.
Živog majora poslednji je je video Vid Gajić iz Opravdića kod Bratunca, koji se tog dana nalazio u njegovoj pratnji.
- Bila je nedelja, popodne. Sa Dučića brda krenuli smo prema Močevićima - seća se Gajić. - U grupi je bilo nas trinaest. Čolić, njegov bolničar Neđo Pejić iz Banjaluke, Savo Babić, koji je u Bratuncu bio načelnik bezbednosti, vodnik Slobodan Kovanušić, vodnik Savanović iz Mrkonjić Grada, Čolićevi pratioci Milenko Grbić iz Prijedora i Dragan Lelović iz Kalinovika, još petorica vojnika, čijih se imena ne sećam i ja. Bilo je i nekoliko meštana iz Fakovića, vodiča.
ISTINA O RATNIM RANAMA BIVŠEG PREDSEDNIKA SFRJ: Tito je ranjavan tri puta!
Sa ovom grupom trebalo je da bude i 30 gardista, ali su oni, zbog straha, odbili da krenu prema Močevićima.
- Videli smo da kuće u Močevićima gore, čule su se eksplozije „zolja“. Po tome smo zaključili da su naši s druge strane već ušli u selo. Spustili smo se u Grabovačku rijeku, ispod Močevića. Tu smo poslednji put uspeli da uspostavimo radio-vezu sa jedinicama koje su Močeviće napale sa druge strane. Taj koji se javio rekao je da nas čekaju u Močevićima. Mislili smo da idemo u već oslobođeno selo.
Dok su se iz kanjona Grabovičke reke uz strme strane peli prema Močevićima major Čolić, Gajić i bolničar Pejić odmakli su ispred grupe i prvi ušli u selo. Pravo među neprijateljske vojnike.
- Ugledali smo jednu grupu vojnika, pevali su srpske pesme, mislili smo da su naši - nastavlja Gajić.
- Počeli smo da se dovikujemo. Mi smo bili kod jedne štale. Major Čolić je, sa škorpionom u desnoj i jaknom preko leve ruke, otišao prema njima. Ja sam ušao u podrum štale, Pejić je stajao na vratima. Onda je počela pucnjava. Čuo se Duško gde viče: „Ne pucajte. Major Čolić“. Pejić je doviknuo da ide da vidi zašto se puca. Kako pucnjava nije prestajala, za njim sam krenuo i ja. Kada sam došao do ćoška štale dvadesetak metara dalje ugledao sam majora i bolničara. Ležali su nepomično kraj jedne međe, bolničar je delimično pao preko majora. Bili su mrtvi.
DIPLOMATE KRAJ MORAVE: Nesvakidašnja poseta ambasadora Palestine i Iraka Velikoj Plani
Gajić je uspeo da pobegne nepogođen, a njihova grupa je potpuno razbijena.
Kada su se te noći okupili u Grabovičkoj reci, utvrdili su da osim majora Čolića i bolničara Pejića, nema ni gardista Lalovića i Grbića. Niko nije video šta se sa njima dogodilo.
- Naši su tog dana ušli u Močeviće, došli do polovine sela, popalili neke kuće, ali su muslimani izvršili protivnapad i izbacili ih iz sela. Mi to nismo čuli i videli zato što se protivnapad dogodio dok smo išli kroz kotlinu - objašnjava Gajić.
Od tada, bar što se srpske strane tiče, major Čolić i trojica vojnika nisu viđeni ni živi, ni mrtvi.
Tragajući za njima, autor ovog teksta je nedavno došao u posed dokumenta "Rad čete Brezovica od prvog organizovanja pa do danas", iz kraja aprila 1993. godine, čiji je autor Fahrudin Alić. Brezovica je selo do Močevića, a Alić je bio komandant seoske čete muslimanske vojske. U aprilu je prekomandovan u miliciju u Srebrenici pa je, verovatno na zahtev više komande, napisao izveštaj o dotadašnjim borbenim dejstvima.
Na četvrtoj strani dokumenta Alić opisuje borbe oko Močevića 10. aprila: „....četnici u jutarnjim satima napadaju i zauzimaju položaj oko sela Močevići i tom prilikom je bio ranjen komandant bataljona Salihović Huso. U posle podnevnim satima četnici upadaju u selo Močevići i isto pale do pola, gdje tom prilikom nalazi snage nekoliko momaka iz Močevića, Pirića i iz čete Brezovica i kreću kako bi četnike isterali iz sela. Tom prilikom četnici su istjerani iz sela, više četnika smo pobili i ranili, među kojima je bio i jedan od vođa major Čolić, dok smo dvojicu četnika uhvatili žive i predali u komandu u Srebrenicu.“
Neodgovornost Ratka Mladića
Nedelju dana posle nestanka majora Čolića, na podrinjskom ratištu postignuto je primirje, borbena dejstva su obustavljena, Srebrenica je proglašena za zaštićenu zonu. Po dogovoru postignutom između Ratka Mladića i Sefera Halilovića muslimani su helikopterima iz Srebrenice evakuisali 500 svojih ranjenika i bolesnika.
- Kako je moguće da Mladić i njegovi saradnici pristanu na spašavanje 500 neprijateljskih vojnika, a da to ne uslove čak ni predajom tela visokog oficira VRS, jednog od glavnih oficira svoje Gardijske brigade, i trojice mladih vojnika - pita Dušanov otac Stevo Čolić.
- Ne smeta mi što su ti nesrećnici prebačeni na lečenje, bar je neka majka manje zakukala, ali valjda su moj sin i njegovi vojnici toliko zadužili Mladića i VRS da nam predaju njihova tela, da ih oplačemo i sahranimo?
U broju 33, od 15. aprila 1993. godine, tuzlanske novine „Zmaj od Bosne“, u tekstu „Srebrenica u raljama smrti i prkosa“, objavile su: „Najčešće borbe su vođene u rejonu sela Močevići, gdje su naši askeri u lavovskoj borbi prsa u prsa ubili na desetine četnika i njihovih oficira. Major četničke armade Dušan Čolić, iz VP 3972 iz Raške se više neće vratiti svojoj obitelji. Ovaj zločinac je bio načelnik štaba po zlu poznate Gardijske brigade....Travu odozdo na srebreničkom ratištu vječno će gledati i Željko Teofanović iz Futoga, Ljuban Obradović iz Knina, Dragan Lalović iz Kalinovika, Milenko Grbić iz Prijedora i mnogi drugi zlikovci“.
Kada je VRS sledećeg jutra ovladala Močevićima, tela majora Čolića i njegovih pratilaca nisu pronađena.
NAJVEĆA TAJNA PARTIZANSKOG POKRETA: Da bi slomio Dražu, Tito bio spreman i na pakt s Đavolom
Istog dana muslimani su preko radio veze Srbima nudili majora Čolića i tražili cigarete, hranu i oružje. Srbi su uzvratili ultimatumom da im major bude predat najkasnije u uorak do 14 časova.
- Postoji snimak u kojem Srbin, koji se predstavlja kao Vojvoda, preti da se major mora isporučiti. Kaže, otprilike, ako ga do 14 časova ne donesete na „žuti most“, to je most na liniji razgraničenja u Potočarima, videćete šta će biti. Telo nije predato a Srbi su granatirali Srebrenicu. Nekoliko granata palo je na igralište, na kojem se nalazilo mnogo naroda. Tom prilikom poginulo je oko 80 ljudi - kaže Sadik Selimović, predsednik komisije za pronalaženje nestalih u Srebrenici, kojem su u ratu stradali otac i dva rođena brata.
U citiranom tekstu „Zmaja od Bosne“ navodi se da je u granatiranju Srebrenice 11. aprila bilo 53 poginulih i 80 ranjenih.
Čolić i njegovi nestali pratioci bili su tema nekoliko desetina pregovora koji su, uz posredovanje UNPROFOR-a, vođeni u Srebrenici i Potočarima, ali bez ikakvih rezultata.
Izjava Zlatka Čelanovića
U potrazi za majorom Čolićem i njegovim gardistima, razgovarao sam i sa Zlatkom Čelanovićem, ratnim oficirom bezbednosti VRS. Ono što mi je rekao samo povećava „misteriju Močević“.
-Iz razgovora sa svojom muslimanskom vezom u Srebrenici saznao sam da je major Čolić sahranjen na pravoslavnom groblju u Srebrenici – kaže Čelanović.
- U avgustu ili septembru 1995. godine sreo sam Momira Nikolića ( Nikolić je bio jedan od srpskih komandanata i glavnih ljudi u Bratuncu, suđenu mu je u Haškom tribunalu – prim. D.Marića), koji mi je rekao: „Idemo u Srebrenicu, da eshumiramo mojara Čolića“. Rekao mi je i da, radi eshumacije, dolazi neka ekipa iz Beograda. Kasnije, kad sam ga sreo, rekao mi je da je major Čolić eshumiran i ja sam to shvatio kao završeno, pa sam sad iznenađen da se njegovo telo još uvek traži.
Naser Orić i njegovi saradnici su uporno tvrdili da o majoru Čoliću i njegovim pratiocima nemaju pojma, na osnovu čega je srpska strana zaključila da su njihova tela ostala u Močevićima. Pretpostavljalo se da su ubačeni u neku od zapaljenih kuća ili zakopani na tajnu lokaciju.
Međutim, Selimović tvrdi da je Orić sve vreme obmanjivao srpsku stranu.
- Iste noći telo majora Čolića i još jednog srpskog vojnika sneseno je u Srebrenicu - kategoričan je.
- To zna cela Srebrenica, njegov pad u naše ruke bio je danima glavna tema u gradu. Dva dana Čolić i taj drugi vojnik, obojica mrtvi, ležali su na nosilima ispred zatvora kod predratnog štaba TO. Narod je dolazio da ih gleda. Moj otac i brat su mi rekli da su ih i oni videli, jer su tad stanovali u zgradi ispred koje je majorovo tijelo bilo izloženo.
Isto tvrdi i Sreten Petrović iz Bratunca, komandant jedne od ratnih jedinica VRS na tom području.
- Razgovarao sam Šibom Mašić, muslimankom iz Dimnića, čiji sin Ramiz sada živi u Živinicama. Ona mi je rekla da su te noći iz pravca Močevića putem kroz Stožersko muslimanski vojnici na nosilima donijeli dvojicu Srba, jedan je bio mrtav, drugi ranjen. Odmarali su u Stožerskom. Ranjenika su unosili u kuću, davali su mu vode. Onda su ih na volovskim kolima odvezli prema Srebrenici. Čula je da je ranjenik izdahnuo u putu, kod Starog Grada, na ulazu u Srebrenicu.
Selimović smatra da su „Orić i kompanija“ Čolića i gardiste sahranili tajno, da bi ih imali u rezervi, za neku svoju privatnu razmenu. U slučaju da u srpske ruke padne neko od njih ili članova njihove porodice.
- Čolićeva nesreća jeste što Srbi u svojim rukama nisu imali ni jednog muslimana koji je rodbina Oriću ili njegov istaknuti borac. Da jesu, Čolić bi bio razmenjen. Šta se posle dogodilo i zašto je Orić do kraja ostao pri laži da major nije u Srebrenici, to treba pitati njega - tvrdi Selimović.
Nekoliko dana posle događajima u Močevićima, na pijaci u Srebrenici pojavila se veća količina srpskih cigareta.
- Po gradu se pričalo da je to dobijeno za majora Čolića. Međutim, ili su te cigarete došle nekim švercerskim kanalom ili je nekakva razmena Čolića ipak bila dogovorena, pa je negde zapelo ili je neko nekog prevario, ne znam - kaže Selimović.
SKRIVENI DRAGULJ SRBIJE: Prolazite OVO MESTO na putu do mora, ali zbog OVIH razloga ćete svratiti
Porodica majora Čolića, brat Lazar, sestra Milica, roditelji Stevo i Jelica, supruga Milanka i kćerka Jelica smatraju da Dušan nije razmenjen zato što ga srpski zvanični organi nisu ozbiljno ni tražiili.
- Za vreme rata primali su nas Mladić i njegovi saradnici u Glavnom štabu, nekoliko puta sam išao i u Bratunac, svi su nas lepo dočekivali i tvrdili da čine ogromne napore da se Duškovo telo pronađe, ali sad vidim da je to bila samo priča - kaže Lazar Čolić.
- VRS je u julu 1995. godine u svojim rukama imala na hiljade muslimana iz Srebrenice, da su se potrudili sigurno bi saznali gde su posmrtni ostaci mog bata, ali i njegovih pratilaca Pajića, Grbića i Lalovića.
Nakon oslobođenja Srebrenice više puta su vršena iskopavanja na tamošnjem pravoslavnom groblju, pronađeni su posmrtni ostaci brojnih ubijenih Srba, ali od majora Čolića i gardista ni traga.
- Sve vreme rata pričalo se da je major sahranjen na pravoslavnom groblju. Bio je jedan grob odmah na ulazu u groblje, svi su ga zvali „grob majora Čolića“, ali kada je posle rata vršena eshumacija tu je nađeno drugo telo. Ili su Orić i njegovi telo naknadno izmestili ili su priču o majorovom grobu u groblju namerno izmislili, da bi sakrili gde su major i gardisti sahranjeni - kaže SElimović.