VELIKI SRPSKI GLUMAC BEŽAO JE IZ LOGORA ČAK 11 PUTA: Koliko god da su ga čuvali utekao bi vojničkoj čizmi
Doajen srpskog glumišta, po kom ime nosi i scena u Narodnom pozorištu u Beogradu, ostavio je neizbrisiv trag u domaćoj kinematografiji, a pored zanimljivih anegdota iz njegovog poslovnog života, Raša Plaović imao je izuzetno zanimljiv i privatni život.
PRVA POBEDA SAVEZNIKA U PRVOM SVETSKOM RATU: Cerska bitka - trijumf koji je izvojevao mali narod velikog srca!
VREDAN PREDMET KRALJICE DRAGE VRAĆEN U SRBIJU: Dugo se verovalo da je izgubljen, ali sada je ponovo tamo gde pripada
PRVO "HALO" U BEOGRADU: Ne možemo da zamislimo dan bez telefona, a znate li ko je omogućio prvi poziv u Srbiji
Dok je bio profesor na Fakultetu dramskih umetnosti, iznedrio je mnoga velika imena, a u njegovoj klasi diplomirali su između ostalih Ljuba Tadić i Petar Banićević.
Plaović je prema rečima pisca Živojina Pavlovića uspeo iz logora da pobegne čak 11 puta, i svaki od tih bio je neverovatniji.
Naime, imao je svega 16 godina, kada je 1915. kao telegrafista uhapšen u Kragujevcu, odakle je odveden u grad na granici Češke i Nemačke. Usled novih logoraša, došlo je do gužve te je prebačen u Mađarsku, gde je u zatočeništvu čuvao stoku i orao njive.
Godinu dana kasnije, iskoristio je nepažnju pijanih čuvara i uspeo da pobegne iz austrijskog logora. Dva dana je bežao kroz šumu, sve dok nije skroz iznemogao i zakucao na vrata jedne kolibe, zatraživši malo vode.
Epilog? Baš u toj istoj kolibi nalazili su se lokalni policajci, koji su ga vratili u zatočeništvo.
U njemu se nije dugo zadržao ovaj put, iako je bio pod pojačanim nadzorom. Zajedno sa jednim Englezom pripremio je bekstvo, preskočivši visoke bedeme i otisnuvši se u novi beg.
Kao begunci su proveli više od nedelju dana, sve dok jedne noći nisu osetili cevi od puške na svom telu. U pitanju nisu bili žandarmi, već lokalni seljaci, koji su ih uhapsili i predali jer je novčana naknada za njihovo hvatanje bila pozamašna.
Ovoga puta u logoru se nije dobro proveo. Zbog dvostrukog bekstva bio je mučen, prljav i prebijen, u jednom trenutku čak i na ivici smrti. Takođe bio je razapet i visio je preko grede u ćeliji za mučenje.
Kada je vraćen u "optimalne uslove robovanja" odmah je zamišljao kada će ponovo biti begunac. Kao da mu je pored želje za slobodom u krv ušla i neodoljiva težnja da nadmudri čuvare.
Ovaj put imao je na umu da mora da ponese hranu sa sobom, kako ponovo ne bi zakucao na pogrešna vrata. Beži sa komadima hleba, trči i ne osvrće se. Bežao je dok je imao snage, a onda je pao i istog trena zaspao, a kada se probudio imao je šta i da vidi. Vojničku čizmu na sebi. Znao je šta sledi, ponovo mučenje, ponovo logor.
U njemu je sada proveo više nego prethodnih puta, te je tek u proleće 1917. godine uspeo ponovo da zavara stražare, pobegne i zakači se na voz koji je išao ka Beogradu.
Stigao je svojoj kući, a kada je brat otvorio vrata, gotovo da nije prepoznao Rašu. Tu je proveo četiri dana da bi petog bio uhapšen i vraćen u logor.
Usledilo je još nekoliko fantastičnih bekstava, a prema rečima Živojina Petrovića njih je bilo ukupno 11. Poslednje od njih bilo je i bekstvo u konačnu slobodu, sredinom 1918. godine, kada je uspeo da se ponovo domogne Beograda, ovoga puta bez povratka.
Danas njegovo ime nosi scena Narodnog pozorišta u Beogradu, Amatersko pozorište u Ubu, i nagrada Raša Plaović namenjena najboljem pozorišnom glumcu u Srbiji, koja se dodeljuje svake godine.