DUH KOJI JE SRUŠIO JUGOSLAVIJU: Akademik objašnjava kako smo od složne braće postali najveći neprijatelji

Josip Broz Tito / Izvor: Profimedia/ilustracija

Atmosfera stvorena oko Ustava iz 1974. najdirektnije je ugrožavala jugoslovensku državu i generirala državnu krizu.

Pravo da savezne zakone izvršavaju organi federalnih jedinica brzo se pretvorilo u osam različitih tumačenja i primena zakona - piše dr. Ljubodrag Dimić.

Na delu je bio "ratoborni federalizam" u kome je moć veta pružala mogućnost svakoj federalnoj jedinici da pitanja od značaja za federaciju, stave u kontekst odnosa među republikama. Kada je u pitanju Srbija njeni zakoni gotovo da nisu obavezivali nikoga u pokrajinama. Pravo veta, dato republikama i pokrajinama u postupku promene Ustava i donošenju najvažnijih saveznih akata, poništavalo je suštinu federalizma.

Savezni akti dobijali su ugovorni karakter. Nepromenljivost Ustava institucionalnim putem "okamenjivalo" je postojeće stanje. Jugoslovenska država prestala je biti politička zajednica svojih građana i njihovih nacionalnih, teritorijalnih, političkih, ekonomskih, ideoloških interesa. Suštinu nastalih promena rečito je definisao E. Kardelj, ističući da Jugoslavija nije klasična federacija ali ni konfederacija, već "samoupravna zajednica naroda i narodnosti" zasnovana na zajedničkim interesima utvrđenim "samoupravnim i demokratskim ustavnim sporazumom među republikama i pokrajinama".

"Oj Iliću drugi Obiliću, da je taki još majora bilo, mi bi tada došli na Kosovo" Mihailo zaboravljeni SRPSKI JUNAK

TURCI SU SE PLAŠILI I IME DA MU POMENU! Srpski hajduk se odrekao titule vožda, a bio je i Karađorđev kum

MISTERIJA INTRIGANTNOG DELA BEOGRADA: Istorija Tašmajdana oduvek je privlačila, istoričare muči jedno pitanje

Ekonomske programe razvoja zasenili su nacionalni programi republičkih i pokrajinskih elita. Kadrovska politika partije apsolutizovala je načelo moralno-političke podobnosti, zanemarivala stručnosti i podsticala proces deprofesionalizacije. Neadekvatna smena generacija, hiperprodukcija školovanih stručnjaka, odsustvo perspektive pokrenuli su nezadrživi talas napuštanja domovine. Proces "pražnjenja" i "starenja" sela nije zauzdan osmišljavanjem profitabilnih i perspektivnih ekonomskih programa. Odustajanje od modernizacije posredno je podstaklo bujanje "ideologije industrijalizma" i orijentaciju na zastarele i nerentabilne tehnologije. O neracionalnom utrošku sirovina i energije niko nije vodio računa. Unapređivanje produktivnosti sasvim je izostalo u godinama 1965-1985. Porast dohotka uvećavan je povećanjem cena.

Životni standard stanovništva je permanentno opadao dosegavši početkom osamdesetih nivo iz sredine šezdesetih godina. Stopa privrednog rasta, koja je sredinom šezdesetih godina iznosila preko 8%, smanjena je u periodu 1981-1985. na 0,6%. Obim potrošnje prevazilazio je obim domaće proizvodnje, što je uticalo na permanentno zaduživanje. Otplata spoljnog duga iznosila je oko 8% godišnjeg bruto nacionalnog dohotka. Državna administracija je uvek više trošila nego što je prihodovala. Država je bila skupa i neefikasna.

Trgovinski deficit sa inostranstvom iznosio je krajem sedamdesetih godina 7.225 miliona dolara, platni deficit 3.661 miliona dolara, dugovi oko 20 milijardi dolara, inflacija na godišnjem nivou oko 45%. Iluzija uspešnog rada i lagodnog života svesno je podupirana ideologijom. U tu svrhu podizani su inostrani krediti. Krizu zaduženosti, koja je gotovo tri puta uvećana u godinama 1974-1985, podsticalo je nepoštovanje društvenog plana, glad za investicijama, nekontrolisano zaduživanje osamostaljenih i neodgovornih republičkih i pokrajinskih elita, svetska energetska kriza i međunarodni ekonomski odnosi ("naftna kriza", monetarna politika).

O sudbini kredita uticali su centri političke moći što je uticalo na veliki procenat promašenih investicija koji trajno opterećuju privredu. Po izjavama zvaničnika unutrašnji dug bio je mnogo "teži" od spoljašnjeg. To je dodatno podsticalo nepoverenje, sputavalo saradnju i posebno se odrazilo na međurepubličke odnose i razmenu. Cirkulacija kapitala između republika i pokrajina, ukoliko se izuzmu fondovi za nerazvijene, gotovo je sasvim ugasla. Političke odluke održavale su u životu ekonomske gubitaše. Rast cena inicirao je ubrzanu inflaciju. Odnos društvenog proizvoda po stanovniku (u Sloveniji je 7,5 puta veći nego na Kosovu) govorio je o zaoštravanju odnosa razvijenih i nerazvijenih. Zaostajanje Srbije bilo je, uz ostalo, inicirano i velikim ulaganjima u Kosovo (58% svih investicija u pokrajini poticalo je iz fondova za nerazvijene).

Raskorak između velikih preduzeća i globalno nerazvijene privrede uvećavan je sa svakom novom godinom. U privredi je ovladalo preterano administriranje, apatija, odsustvo inicijative, nemoć. Nekadašnja (1945-1965) opsednutost industrijalizacijom, elektrifikacijom i ubrzanim razvojem zamenjena je političkom logikom raspodele državne imovine i neracionalne potrošnje. Ustav iz 1974. presudno je doprineo formiranju nacionalnih ekonomija, parcelizaciji jugoslovenskog tržišta, zatvaranju republičkih ekonomija, "opštem razvlačenju" imovine koja je ostala bez titulara. Tako je već sredinom sedamdesetih godina procenat međurepubličke robne razmene spao na samo 23%, sa tendencijom daljeg opadanja. Prema dostupnim podacima, krajem osamdesetih godina, samo je 0,30% investicija ulagano u zajedničke međurepubličke projekte. Na koncepciji nacionalnih ekonomija izrastala je vlast republičkih i pokrajinskih birokratija, koje su sebe predstavljale kao zaštitnike nacionalnih interesa i borce za sticanje državnosti.

Jugoslavija / Izvor: Profimedia

Asimetričnost, koju je jugoslovenska federacija imala od trenutka svoga nastajanja, počela je da dobija na značaju u onom času kada su pokrajine izjednačene, po pravima u federaciji, sa republikama i postale konstitutivni elemenat federacije. U Srbiji su uspostavljena tri sudska sistema. Zakonodavna nadležnost pokrajina izjednačena je sa republičkom a republike lišene mogućnosti da utiču na primenu svojih zakona na teritoriji pokrajina. Kriza u stvaranju pravnih normi, izazvana njihovim gomilanjem, porađala je neefikasnost sistema. U osetljivim pitanjima donošenja zakona, promene republičkog ustava, izbora i razrešenja članova Predsedništva SFRJ i delegata u Veću republika i pokrajina, republika je postala zavisna od volje svojih pokrajina koje su, uz ostalo, imale pravo veta i bile "kompletirane" za ostvarivanje vlastitog suvereniteta. Pokrajine su suštinski postale nezavisne od Srbije a republika, opet zavisna od svojih sastavnih delova. Nejednakost građana pred zakonima bila je posebno izražena na Kosovu, gde je srpska populacija bila izložena sistematskom teroru. Sudovi nisu bili samostalni i nezavisni od politike i uticaja lokalnih struktura moći.

Načela o udruženom radu, koja je afirmisao Ustav iz 1974. i prihvatio Deseti kongres SKJ, dobila su, novembra 1976, svoju razradu u "Zakonu o udruženom radu". Zakon je trebalo da obezbedi samoupravnu integraciju jugoslovenskog društva ali u tome nije uspeo. Nemoć i neefikasnost federalnog centra bila je uočljiva. Autarhično i atomizirano planiranje, koncipirano na interesima članica Federacije, gubilo je sposobnost predviđanja. Apsolutizacija republičkih i pokrajinskih interesa poništavala je proklamovano samoupravno dogovaranje. Nagodbe i kompromisi državnih i političkih centara moći determinisali su saradnju i sporazumevanje udruženog rada. Razbijeni su veliki sistemi (železnica, pošta, metalurgija, elektroprivreda, rudarstvo). Uporedo sa institucionalnim uspostavljanjem udruženog rada opstajao je i stari, nikada do kraja napušteni privredni sistem. Postojanje više osamostaljenih ekonomija uvećavao je privredni haos.

Pokušaji državnih vlasti da realizacijom "Dugoročnog programa ekonomske stabilizacije" zauzdaju krizu nisu dali rezultate. Bez racionalnog plana, spremnosti na radikalne "rezove", osećaja da moraju biti prihvaćena pravila koja nameću tržišni zakoni, svesti da je postojeći privredni sistem preživeo kreatori ekonomskog programa nisu mogli očekivati uspeh. Istovremeno bilo je jasno da "političke strukture" nisu spremne da svoje mesto prepuste "ekspertima". Metod upravljanja privredom izgrađen u prethodnim decenijama, koji je političkim činiocima obezbeđivao monopol u sferi ekonomije, nastavio je da živi. Ekonomska kriza je podrivala temelje države.

Prva žrtva Prvog svetskog rata bio je mladi Srbin: Jedna čitulja OTKRIVA VELIKU MISTERIJU (FOTO)