Majski prevrat kao usud: Ubistvo koje je podelilo Srbiju, da li je kralj morao biti ubijen?
Krvava noć između 28. i 29. maja 1903. godine ostaće zauvek upamćena u srpskoj istoriji, kao jedan od najsurovijih pirova u kom je na brutalan način ugašena jedna kraljevska dinastija.
JEDINI KVISLING KOGA JE TITO POŠTEDEO: Izbegao dve smrtne kazne, a zbog jedne rečenice je SUROVO osuđen
NAŠA VOJSKA RAZBILA TURSKU - PRVI SUKOB SRBA I OSMANLIJA: A on je jedini Srbin koji je dobio veličanstvenu počast
DAN SEĆANJA NA DRAŽU: Pre tačno 75 godina ubijen je četnički general, a slike njegove smrti kriju državnu tajnu
Naime, te kobne večeri, oficiri zaverenici predvođeni Dragutinom Dimitrijevićem Apisom upali su na dvor i ubili kralja Aleksandra I Obrenovića i kraljicu Dragu Mašin.
Iako se poslednji Obrenović prilično dobro snalazio u poljima diplomatije, pa i unutrašnje organizacije, ono što je budilo gnev u narodu bio je njegov privatan život, i brak sa ozloglašenom Dragom.
Dvorska dama njegove majke Natalije iza sebe imala je jedan brak, a verovalo se da ne može ostati trudna i time produžiti lozu.
Incidenti kraljice Drage su se nizali, gnev je bio sve veći, a kulminirao je njenom lažnom trudnoćom, kao i bahaćenjem njene rođene braće, koji su kao niži vojni činovi dali sebi za pravo da terorišu nadređene.
Zaverenike su predvodili Dragutin Dimitrijević Apis, jedna od najkontroverznijih osoba srpske istorije, kao i Antonije Antić, konjički poručnik Vojske Srbije.
Tajni plan razrađivan je dve godine, a od početka je bio upoznat i Đorđe Genčić, ministar u kraljevoj Vladi, koji je takođe bio protivnik Aleksandrovog braka sa Dragom. Zadojeni svojom zaverom, oficiri su bili rešeni da sa trona svgrnu Obrenoviće, a kao naslednika izabrali su Petra Karađorđevića, koji je pristao da preuzme presto, ali uz negodovanje ubistva Aleksandra, već je insistirao da se monarh poštedi.
Te kobne noći, oficiri su nešto posle ponoći upali u prostorije dvora i dali se u potragu za kraljevskim parom. Kada su ušli u njihovu sobu, Aleksandra i Drage nije bilo u krevetu, već su se skrili u tajnu prostoriju u ormaru.
Kada su zaverenici to otkrili, pozvali su kralja da izađe napolje, uz datu zakletvu da će im poštedeti živote, međutim odmah po izlasku iz tajne sobe, krenuli su da pucaju na par, a potom i da se iživljavaju na mrtvim telima. Time je i zvanično završena vladavina Obrenovića, koji danas nemaju svojih naslednika.
Presto su ustupili Karađorđevićima, koji su na tronu bili do Drugog svetskog rata.
Ova noć, najkrvavija u srpskoj istoriji i 118 godina kasnije deli Srbiju. Mnogi smatraju da vojska nije smela da se meša, dok je dobar deo uveren da su oficiri imali moralnu dužnost da reaguju i spreče skandale na dvoru.
Takođe, izuzetno je osetljivo pitanje da li su pripadnici dinastije morali biti ubijeni, ili su mogli biti samo svrgnuti sa vlasti. Jedni su saglasni da je smrt bila neizbežna, kako u budućnosti ne bi mogli da pretenduju na tron, dok su neki mišljenja da je bilo dovoljno proterati ih iz zemlje.
Ono oko čega su gotovo svi saglasni je da su ubijen na svirep i nedostojan način, kao i to da se oficiri u času ubistva nisu ponašali časno.