Sećanje na junake sa Košara: Poslednja bitka Miladina Dogandžića

Među njima je i Miladin Dogandžić iz sela Svrke kod Peći, čija porodica je nakon okupacije Kosova i Metohije izbegla u Veliku Planu.

Miladin je rođen 29. jula 1960. godine, a 6. aprila 1999. dobio je poziv da brani Srbiju. Mobilisan je u 125. motorizovanu brigadu Vojske Jugoslavije, koja će se u sledeća dva meseca ovenčati slavom. Zbog pokaznog herojstva i znanja u bitkama protiv bombardera NATO pakta, pešadije vojske Republike Albanije, terorističke OVK i Atlanske divizije, sastavljene od dobrovoljaca iz svih krajeva sveta koji su se sjatili na Prokletijama da kidišu na srpsku državu.

Dogandžića su na rodne gore, tamo gde planine dodiruju nebo, ispratili otac Miloš, majka Zagorka, braća Nikola i Radoje, supruga Ružica i troje maloletne dece: Verica, Sreten i Miodrag. Nisu dočekali da im se vrati.

Put do smrti i slave trajao je mesec dana i vodio je kroz pakao svakodnevnih bitaka. Na kraju svake od njih pripadnici Vojske Jugoslavije i dobrovoljaca opraštali su se od svojih poginulih i ranjenih saboraca.

Na Miladina je red došao u noći između 10. i 11. maja. Četiri dana ranije, na Đurđevdan, vrhovna komanda je naredila juriš na Raše Košares, jedan od najdominantnijih položaja na srpsko-albanskoj granici, koji je neprijatelj zauzeo već prvih dana agresije.

Bila je to kulminacija bitke za Košare, koja je počela na pravoslavni Veliki petak, 9. aprila 1999. godine, u tri sata ujutro, kada su pogranični položaji Vojske Jugoslavije zasuti žestokom artiljerijskom vatrom iz topova, haubica i minobacača sa teritorije Republike Albanije.

Kada je granatiranje prestalo, 1.500 pripadnika OVK, ojačanih oficirima i vojnicima albanske armije, vojnicima NATO pakta i dobrovoljcima, napalo je položaje Vojske Jugoslavije, koje je branilo manje od 200 vojnika — uglavnom golobradih mladića na odsluženju redovnog vojnog roka.

Albanci su napadali u tri pravca: prema vrhu Raša Košares, prema karauli Košare i prema vrhu Maja Glava. Bitka je trajala celog dana, na frontu širine oko četiri kilometra, sa ljudskim gubicima na obe strane. U pitanju je teško prohodan planinski teren, sa nadmorskom visinom i do dve hiljade metara. Posle podne, Albanci su zauzeli vrh Raša Košares i na isti isterali artiljeriju, što im je obezbedilo ogromnu taktičku prednost.

Borbe su nastavljene i tokom noći. Albanci ujutro zauzimaju i Maja Glavu. Izloženi snažnoj artiljerijskoj vatri i sve većem pritisku nadmoćnijeg neprijatelja, vojnici sledećeg dana napuštaju karaulu Košare i povlače se na rezervne položaje iznad same karaule, koji su bili znatno lakši za odbranu.

Oko 19 časova u napuštenu karaulu ulaze pripadnici OVK, praćeni televizijskim ekipama CNN i BBC, koje od toga prave medijsku i propagandnu predstavu.

Sledećeg dana napadnuta jedinica VJ dobila je pojačanje u ljudstvu i artiljeriji. Naredba je glasila: neprijatelju se ne sme dozvoliti dalje napredovanje.

Tokom noći, uz artiljerijsku podršku iz susedne države, OVK je napao pozicije VJ na vrhu Opljaz. Napadi su odbijeni uz velike gubitke.

I sledeći dani protekli su u pokušajima pešadijskih prodora iz Albanije, ali napadnute položaje više nisu branili samo ratu nevični vojnici, već i pripadnici 63. padobranske i 72. specijalne brigade Vojske Jugoslavije, veterani iz ratova u Hrvatskoj i BiH.

Artiljerija sa Maja Glave i Raša Košaresa svakodnevno je tukla srpsku liniju odbrane.

Vojska Jugoslavije je 14. aprila izvela pešadijski kontranapad sa ciljem da povrati Maja Glavu. Napad je samo delimično uspeo — vrh nije osvojen, ali su Albanci bili prisiljeni da sa njega povuku artiljeriju. Rastojanje između dva reda rovova nije bilo veće od pedeset, a na pojedinim mestima iznosilo je samo desetak metara. Na tom delu fronta stanje nije menjano do kraja rata.

U aprilu više nije bilo promena ni na Raša Košaresu. Srbi su najviše stradali od artiljerije i avijacije, Albanci u bezuspešnim pešadijskim pokušajima da zauzmu srpske rovove. Početkom maja VJ je u nekoliko navrata pokušavala da povrati tu kotu, ali bezuspešno.

Odsudni napad počeo je na Đurđevdan. Četiri dana kasnije, uspešnom upotrebom dva tenka T-55, koja su prošla preko skoro neprohodnog terena i zahvaljujući ludoj hrabrosti posada bukvalno pregazila prve albanske rovove, VJ je uspela da pomeri liniju fronta stotinak metara prema granici.

Usledio je odgovor NATO pakta. Sat vremena pre ponoći na izgubljeni položaj poslao je svoje bombardere sa kasetnim bombama — koje su zabranjene. Osim ako se ne bacaju na Srbe.

Preživeli svedoče da je to bio pakao. Stotine bombi su bukvalno preorale srpske položaje. Izmenile pejzaž. Iskidale drveće i kamenje, a kamoli da ne iskidaju žive ljude.

Zoru nije dočekalo osam junaka — jedan oficir i sedmorica vojnika: stariji vodnik Milijan Tošković i vojnici Vladimir Đorđević, Oliver Taricić zvani Švaba, Saša Vasiljević zvani Đavo, Milan Kenić, Dragan Marinković, Izet Čolaković, Vukoman Tešović.

Više od 40 mučenika bilo je ranjeno. Među njima i Miladin Dogandžić.

Prebačen je u Kliničko-bolnički centar u Prištini, gde je u noći između 13. i 14. maja ispustio dušu.