"ZREO ZA SEKIRU": Ovaj izraz potiče od običaja u Srbiji od kojeg se danas ledi krv u žilama
Iako u današnje vreme ovakva vrsta običaja ili bolje reći bizarnosti deluje nemoguća, postoji verovanja da se upravo tako nešto davno radilo i u Srbiji.
KO JE BIO ČIKA LJUBA? Šetate često ovom beogradskom ulicom, ali da li znate po kome je dobila naziv
OD OBIČNOG POSLA NAPRAVIO UMETNOST: Ko je bio legendarni Jovan Bulj? (VIDEO)
NA PROSTORU DANAŠNJEG NIŠA ROĐENA SU DVA RIMSKA CARA: Kroz istoriju su se za ovaj grad borili mnogi narodi (VIDEO)
Dok danas važi kultura da poštujemo roditelje i da kada ostare mi čuvamo njih, kao što su oni nas dok smo bili mali, nekada je to bilo potpuno drugačije.
Stari ljudi posmatrani su kao teret i upravo je to bio razlog izvršenja jezivih rituala, kojima je prisustvovalo celo selo. Reč je o običaju koji nikako ne bismo voleli da se danas poštuje niti ikada više u budućnosti, a poznat je pod nazivom LAPOT.
Značenje reči
Koren i značenje reči lapot („lap“) je staroslovenskog porekla, a označava gubljenje, iščezavanje, nestajanje. Sličnost sa ovom rečju kada je u pitanju oblik i značenje imaju: lapoti, lapara, izlapeo …
Naime, Lapot spada u najstrašnije običaje civilizacije, jer je reč je o ubijanju starih, a najbližih članova porodice. On nije samo vezan za naše krajeve, već je bio prisutan i kod naroda Severne Evrope, ali i kod američkih Indijanaca i Japanaca. Postavlja se pitanje da li je lapot bio vrsta drevne eutanazije, a prikazuje odnose deteta i roditelja, čije je izvorište Edip, mitološki junak Grčke. Lapot je mitski običaj senicida u Srbiji, odnosno ubijanje roditelja ili starijih članova porodice, onda kada njihovo izdržavanje postane preveliki teret za porodicu.
Kako se priča, u brdskim predelima okoline Zaječara, ubistvo bi bilo izvršavano sekirom ili motkom, i celo selo bi bilo pozvano da prisustvuje događaju. U nekim mestima bi stavljali kukuruznu kašu na glavu osobe pre ubistva da bi na taj način pokazali kako kukuruz ubija starce, a ne oni sami. Prilikom udarca se uglavnom izgovarala sledeća rečenica: "Ne ubijam te ja, nego ovaj hleb/vuna/proja". Ovo se izgovaralo iz straha od mogućeg povratka duše pokojnika, kao i izvesno lošeg raspoloženja u kom bi se ona vratila. Budući da su se ljudi plašili osvete, prebacivali su krivicu na predmete.
U Evropi je ovaj običaj potrajao gotovo do polovine srednjeg veka i bio je najrasprostranjeniji kod Tračana, Zapadnih Slovena i Nemaca. Smatra se da je bio prihvaćen i kod Slovena na Balkanskom poluostrvu gde se, po verovanjima, najduže i zadržao.
Budući da je ipak stvar prošlosti i da sobom nosi određenu tajanstvenost, različita su mišljenja koliko je ovaj običaj zaista postojao u našem narodu, ali na primer u narodnim izrekama, koje se i danas koriste, poput: "gotov za sekirče" ili "zreo za sjekiru" vidi se odnos prema običaju kao i način, odnosno oruđe koje se koristilo – sekira.
Pitanje je kada je ovaj običaj prestao da se sprovodi i šta je dovelo do toga. I tu postoje razne priče. Jedan od razloga jeste da su ljudi postajali svesni da će i njih čekati ista sudbina od svoje dece, pa su prestajali to da radi svojim roditeljima, dok drugi govore da su se saveti starih pokazali korisni u mnogim situacijama, pa je narod ipak smatrao da je mnogo bolje sačuvati mudrost starijih, a tako i njih u životu.
Svakako priče o lapotu, na svoj način, podsećaju mlađe generacije da vreme neumoljivo korača i da će i oni sami jednog dana biti starci i starice koji će zavisiti od pomoći i dobrote drugih.