Arapsko proleće vol 2.0
Pre devet godina, tačnije 17. decembra 2010. godine, mladi prodavac Mohamed Buaziz otvorio je tezgu na tuniškoj pijaci.
Kao i svakog jutra, rutinski je slagao ilegalnu robu. Inspektorka Faida Hamdi, piše Ekspres, tokom kontrole tezgi, zatražila je mito. Muhamed joj je ponudio samo molbe i opravdanja. Ništa drugo nije imao... Nedovoljno za Hamdijevu koja je konfiskovala svu robu i napisala mu drakonsku kaznu uz ponižavanja i teške uvrede.
Muhamed se u očaju požalio opštinskim vlastima, ali bez uspeha. Izašao je na ulicu, uzeo kanister benzina i zapalio se pred gomilom ljudi. Nesrećnog mladića u plamenu okupljeni su snimali telefonima, a snimak je ubrzo preplavio društvene mreže. Dok se on u bolnici borio za život, mladi Tunižani su u virtuelnom svetu gledali njegov očajnički čin. Dva dana kasnije na ulicama Tunisa počeli su prvi protesti. Bio je to nezvanični početak Arapskog proleća. Fenomena koji se kao epidemija proširio Afrikom i čije geopolitičke domete niko nije mogao da predvidi.
Posledice su možda najteže bile za Libiju koja je, za razliku od zemalja Magreba, ušla u brutalan građanski rat. Sve je počelo kada su februara 2011. na ulicama Bengazija, Derne, Zaintana i Bejde počeli protesti praćeni pogrdnim parolama protiv Muamera el Gadafija. Lokalna policija bila je nemoćna, poslati su specijalci. Rafali su odjekivali ulicama, TV stanice su padale u ruke pobunjenika, a službenici režima vešani su ili likvidirani na kućnom pragu. Lokalni garnizoni su kompletno prešli na stranu pobunjenika. Sve je nagoveštavalo početak revolucije u Libiji...