DA LI PONOVO GLEDAMO '99? Amerika se vraća stopama KLINTONA - na udaru je SRBIJA, dok oni pokušavaju da "kroje" politiku Balkana
U leto 1995. godine, dok je NATO avijacija "zasipala" položaje Vojske Republike Srpske, oglasio se Henri Kisindžer. Postavio je pitanje opravdanosti američke spoljne politike: - Ne razumem šta pokušavamo da uradimo sa bombardovanjem? -
Postupak Zapada iz proleća 1992. i međunarodno priznavanje BiH u avnojevskim granicama označio je kao "glupavo", a zatim i upozorio:
- Ovo se ne može završiti čak i ako u tome pobedimo. Ne možemo tamo ostati za stalno! -
SAMIT ZA DEMOKRATIJU JE DEMONSTRIRANJE MOĆI SAD-a: Cilj je bio antiruski i antikineski uticaj - ali Amerika više nije jedina SUPERSILA
SUKOB IZMEĐU SAVEZNIKA KULJA: Nemačka zbog Ukrajine ne želi da ugrozi "Severni tok" - Amerika besna
AMERIKANCI TVRDE: Ukrajini se loše piše u potencijalnom sukobu sa Rusijom, ni "džavelin" im neće pomoći
Kisindžer je govorio i na Kapitol hilu 1999. godine dve nedelje pred početak agresije na SR Jugoslaviju:
- Ubeđen sam da je uvođenje američkih kopnenih snaga i vojnih snaga NATO neviđeno proširivanje nadležnosti NATO je opasan presedan za Ameriku. -
Amerika na Balkanu po modelu Klintonovih
Nažalost, u kući Klintonovih nisu mnogo marili za ova upozorenja.
Zadati okvir, definisan još za Klintonovog vakata i dalje je aktuelan. Taj okvir do te mere određuje kretanje, da se, recimo, na godišnjicama operacije "Halijard", odlazeći američki ambasador zahvaljivao ove godine "srpskim porodicama iz Šumadije", prošle "lokalnim stanovnicima", a njegov prethodnik "meštanima Pranjana i ostalih mesta u okolini Gornjeg Milanovca".
Jugoslovenska vojska u otadžbini pominje se retko ili nikada, a pojam četnici i ime Dragoljuba Mihailovića u velikom luku zaobilaze.
Da apsurd bude veći, Hari Truman posthumno je odlikovao đenerala Dražu 1948. godine, baš zbog "Halijarda". No, podsećanje na detalje organizovanja najveće akcije spašavanja savezničkih pilota u okupiranoj Evropi, nezgodno je za današnju američku politiku u Zagrebu, Sarajevu, Prištini... Pozivanje na činjenice "deformiše okvir".
Povratak tri "specijalca"
Ekspresno povlačenje Entonija Godfrija iz Beograda i Erika Nelsona iz Sarajeva na polovini mandata (Filip Kosnet će u Prištini ući u četvrtu godinu službe i dočekati "redovnu rotaciju"), uz angažovanje veterana Kristofera Hila i Majkla Marfija i prateće imenovanje čak tri "specijalca" izgleda kao da Stejt department "želi da završi zaostale poslove“"
Majkl Kirbi poručuje Beogradu:
- Američka administracija je ozbiljna i vi se uozbiljite, ili smo završili. Stvari ne mogu beskonačno da traju. -
Još dodaje:
- Preduzimamo korake do određenog cilja, a to su, po mom mišljenju, Srbija u EU i nezavisno Kosovo. -
Na listu svakako treba dodati i BiH, Crnu Goru i Severnu Makedoniju.
Izgleda da ova stvar ima i "unutrašnju dimenziju", pa su ražalovani kadrovi koji pored diplomatske poseduju i "vojnu biografiju", a na njihova mesta dolaze oni koji su bliži nekim drugim centrima američke obaveštajne zajednice.
Vojne strukture su uvek opreznije pristupale u analizama situacije u regionu, komplementarnije su stavu Kisindžera, nego politici Klintonovih.
Pretnje sankcijama kao adut
Izgleda i da će kao ključni instrument pritisaka na lokalne političke elite biti korišćene pretnje sankcijama. Individualnim! Jedan od tri "specijalca" je Džejms O'Brajen, koordinator za politiku sankcija.
Što se individualnih sankcija tiče, tokom njihove primene u Albaniji sve se pretvorilo u vodvilj. Nakon zabrane ulaska u SAD Salji Beriša tužio je Entonija Blinkena pred pariskim sudom, ta će predstava, na veselje zainteresovane publike – potrajati!
Iako je rano za zaključak o efektima ovih mera, nazire se da u širem kontekstu one mogu doneti rezultat kada se primenjuju protiv tajkuna, za tačno određene - konkretne zloupotrebe, ali ne mogu protiv političara.
Politički, problem za Amerikance predstavlja i selektivnost. Neće biti istraživanja korupcionih dela u kojima učestvuje i zapadni kapital! Ako je pravda selektivna, onda je to politika. A što se politike tiče, tu je ključna prepreka kretanje u zadatom okviru u promenjenim okolnostima.
Ciljevi se odavno znaju
Ciljevi su unapred definisani – Srbija da prizna lažnu državu Kosovo, dedejtonizacija BiH, primena Tiranske platforme u Severnoj Makedoniji, nastavak "milogorizacije" Crne Gore. I još – istiskivanje ruskog uticaja i zaustavljanje daljih kineskih investicija, uz držanje Turske na distanci.
Pri tome, najvažnijeg benefita za balkanske države – članstva u EU jednostavno neće biti. Tako nešto više ne može garantovati ni EU, a kamoli Džozef Bajden.
Istovremeno, svaki pritisak stvaraće i potisak. Kao i ranije, manifestovaće se u novom okretanju ka drugim partnerima – Rusiji, Kini, Turskoj, evropskim zemljama sa drugačijim pogledima od američkih. Izloženi američkim pretnjama, lokalni političari će tražiti saveznike na drugim mestima.
Nesumnjivo, SAD će nešto pokušati. Isto tako, nesumnjivo, kadrovske promene da bi se takav pokušaj oposlio nisu dovoljne. Vreme je ograničeno, to može trajati do početka sledeće predsedničke kampanje. Dakle, oročen je na dve i po godine. Kako implementirati ciljeve iz zadatog okvira za dve i po godine kada to nisu uspeli u prethodnih dvadesetpet?
Šta može Kristofer Hil?
Poruke kako se "moramo uozbiljiti" i da "stvari ne mogu beskonačno trajati" nagoveštavaju rešenost, ali šta ostaje kada se sve to za dve i po godine pokaže praznim rečima?
Sa jedne strane, pretpostavljeni pritisci mogu narušiti ionako osetljive regionalne odnose. Sa druge, neispunjavanje ciljeva može kompromitovati američku poziciju.
- Putevi ne postoje, oni se stvaraju hodanjem - napisao je Kisindžer objašnjavajući diplomatiju.
Klintonovi su prvo odredili put, pa nas terali da tom zamišljenom trasom prođemo. Američka regionalna politika postala je na dugi rok zarobljenik "opasnih presedana". Nakon ovog "povratka Vašingtona", velika je verovatnoća, Balkan može ostati manje stabilan nego što je danas, a SAD više frustrirane nego što su to ikada bile.
Umesto zaključka, citat Jevgenija Krutikova:
- Balkan je komplikovano klupko protivrečnosti gde probleme nije moguće rešavati jedan za drugim već – u paketima. Takvo rešavanje na Balkanu traži i mere iz prošlosti: održavanje multilateralnih konferencija, dugih pregovora i usaglašavanje pozicija. -
Kristofer Hil sa kolegama tu može malo šta promeniti. Insistirajući na ciljevima iz zadatog okvira može samo još nešto pokvariti.