DAVNA PRETPREMIJERA "ARAPSKOG PROLEĆA": Zašto nije uspela Ujedinjena Arapska Republika?
Priča o sirijskoj nadi i egipatskoj pohlepi, ali i američkoj politici "smene režima" u Damasku koja traje još od 1946.
Za vreme Hladnog rata pan-arapski identitet (ili nacionalizam) na Bliskom istoku bio je na svom vrhuncu, razne snage, primarno socijalističke, maštale su o moćnoj i velikoj arapskoj državi koja bi bila sila ne samo na regionalnoj već i na svetskoj sceni.
Vikend koji se ne propušta – Vrhunski fudbal i nikad jači bonus za klađenje (predlozi i tipovi)
"TO JE JEDINI NAČIN DA SPASEMO BOŽIĆ" Džonson prelomio, Britanija se zatvara sledeće nedelje!
SKANDALOZNA ODLUKA BERLINA: Izbacili Trampa, ostavili Obamu!
Bez sumnje, apsolutni heroj i uzor arapskog sveta u to doba bio je egipatski socijalistički predsednik Gamal Abdel Naser (između ostalog i zbog njegovog otpora prema Izraelu). Naročito su ga cenili u Siriji te su mu tadašnje vlasti u Damasku predložile ujedinjenje u zajedničku državu, što je on i prihvatio - tako je 1. februara 1958. nastala Ujedinjena Arapska Republika (UAR), nova pan-arapska država stvorena od Egipta i Sirije iako se ove dve ne graniče (naravno, na budućnost UAR-a gledalo se s optimizmom i idejama potencijalne dodatne ekspanzije pri čemu bi se i druge arapske zemlje priključile).
U svakom slučaju, nije Sirija predložila formiranje nove države samo zato što je Naser bio popularan - Siriji je bila potrebna jedna dodatna snaga, stabilnost, sigurnost. Podsetimo, neposredno nakon raspada Otomanskog carstva (po završetku Prvog svetskog rata), Sirija je došla pod francusku vlast i biće sve do završetka Drugog svetskog rata (francuska vojska povlači se u proleće 1946. godine).
Iako je od 1946. nezavisna, Sirija je bila u opasnosti od Zapadne vojne intervencije (da, još od tada!). Naime, komunističke snage u Damasku bivale su sve snažnije, a u jesen 1957. izbija velika kriza koja je mogla završiti ratom. Do eskalacije je došlo kada je prvi sirijski predsednik, Šukri al-Kuvatli, doneo niz institucionalnih mera koje su Zapadne sile okarakterisale kao "pro-sovjetske", a posebno su se uzbunili kada je za šefa glavnog štaba sirijske vojske postavio pukovnika Afifa al-Bizrija, navodno "sovjetskog simpatizera".
Smatrajući kako je upravo u toku komunističko preuzimanje u Damasku, SAD su počele da kuju planove za napad na Siriju te su zatražile pomoć od zemalja regiona - Iraka, Jordana, Libana i Turske - s ciljem "smene režima" u Damasku. Pozivu se odazvala jedino Turska koja je počela da gomila hiljade vojnika uz sirijsko-tursku granicu.
No, sovjetski lider Nikita Hruščov tada je zapretio kako će izvršiti masivni raketni napad na Tursku ukoliko ovi krenu na Siriju. Iz SAD-a pak prete kako su spremni da napadnu SSSR ukoliko ovi napadnu Tursku.
Kriza je potrajala od avgusta do kraja oktobra 1957. kada je Turska pristala na povlačenje vojske s granice (nakon jedne iznenadne posete Hruščova turskoj ambasadi u Moskvi).
Sve u svemu, Siriji je postalo jasno da je ugrožena i da joj treba pomoć, a videli su je upravo u Egiptu. Već nekoliko meseci nakon jesenje krize 1957. osnovana je, kako smo i spomenuli, 1. februara 1958. Ujedinjena Arapska Republika.
Naser se inicijalno nije baš slagao s idejom totalne unije te je umesto toga preferirao federaciju, no uskoro je promenio mišljenje, a postoji i razlog. Naime, njemu je cilj bio da ima lojalne snage u Damasku, dakle stranku Ba'at (koja je inače i dalje na vlasti u Siriji) - baatisti jesu socijalisti, kao i Naser, ali nisu komunisti (u to vreme snažna je bila Sirijska komunistička partija), a Naser nipošto nije želeo da komunisti smene baatiste te je stoga pristao na formiranje nove zajedničke države.
Za vreme sastanka sa sirijskom delegacijom, koju su predvodili predsednik Šukri al-Kuvatli i premijer Kaled al-Azem, Naser im je rekao kako moraju da uklone komunističke elemente iz vlastite Vlade, na šta su mu ovi poručili kako jedino totalna unija s Egiptom može da "okonča komunističku pretnju".
Sve je dogovoreno brzo. Sirijci su bili optimistični, no kada su stigli na finalni sastanak s Naserom u Egipat usledilo je poprilično neugodno iznenađenje - Naser je imao tri zahteva: održavanje referenduma, ukidanje svih sirijskih političkih stranaka i povlačenje sirijske vojske iz politike. Prvi zahtev lako se mogao sprovesti u delo, ali druga dva su bila zabrinjavajuća. Takav potez doveo bi do potencijalnog uništenja političkog života u Siriji, ali i do egipatske dominacije nad Sirijom. Ipak, pošto je sada već bilo prekasno, sirijske elite prihvatile su Naserove zahteve, verujući da bi alternativa bila pogubnija po njih (dolazak komunista na vlast u Damasku).
Protokoli su potpisani, Naser je postao predsednik UAR i odmah je pokrenuo progon neistomišljenika u Siriji, u prvom redu komunista i drugih kritičara unije (odmah je smenio i spomenutog "pro-sovjetskog" pukovnika Bizrija koji je bio šef glavnog štaba sirijske vojske).
Baatistima u Damasku isprva nije smetalo što se uklanjanju njihovi rivali, ali uskoro će shvatiti u šta su se "uvalili". Nije li im Naser rekao da će ukinuti "sve političke stranke u Siriji"? Jeste, a oni su očigledno mislili "sve osim Ba'ata", verujući da će ih zbog lojalnosti Naser nagraditi tako da će bez opozicije vladati Sirijom u sklopu UAR.
Naser je ipak imao sasvim drugi plan. Nije mu ni padalo na pamet da podjednako "bratski" deli vlast sa Damaskom, dok su se Sirijci naivno nadali da će Damask i Kairo biti "jednaki". Naser je usvojio privremeni novi Ustav na temelju kojeg je formirano novo Nacionalno veće od 600 članova po ključu da 400 budu iz Egipta, 200 iz Sirije - praktično, Sirija nikada ne bi mogla da nadglasa Egipat. Nadalje, kako je i obećao, raspustio je sve sirijske stranke pa tako i stranku Ba'at.
Naravno, nije baatiste "izbacio na ulicu", znajući da bi to brzo dovelo do prevrata - dao im je da zadrže određene političke pozicije, ali ne i one na vrhu, te su bile rezervirane isključivo za egipatski kadar. No, ni to nije dugo trajalo. Na prelazu iz 1959. na 1960. Naser je sistematski uklanjao Sirijce s pozicija i na njihovo mesto dovodio Egipćane. Tako je na primer u proleće 1960. u sirijskom ministarstvu industrije 7 od ukupno 13 najviših pozicija bilo u rukama Egipćana. Uvek se pazilo da budu u većini (u ministarstvu nafte četvoro od šest bili su Egipćani, itd).
Očekivano, opozicija prema uniji s Egiptom sada je u Siriji tinjala na svim nivoima, naročito u redovima vojske koja se nije nikako mirila s tim da moraju biti podređeni egipatskim oficirima.
U isto vreme Naser je krenuo s velikim projektima kako bi oblikovao Siriju prema svojoj zamisli, što je dovelo do vrlo loših rezultata - na primer agrarna reforma u egipatskom stilu znatno je naštetila sirijskoj poljoprivredi.
Baatisti koji su do pre svega nekoliko godina molili Nasera da formiraju zajedničku državu sada već postaju njegovi oštri kritičari. Sirijski ministar informisanja, Mustafa al-Barudi, jednom prilikom je izjavio "da se Egipćani šire poput hobotnice".
Iako je UAR bila u očitim problemima, zahvaljujući pre svega Naserovoj nepopustljivosti prema Sirijcima, Zapadne sile percipirale su UAR kao veliku pretnju koja bi uskoro mogla da „proguta“ njihove saveznike - Jordan, Liban i Irak. Panika je naročito izbila kada je već u julu 1958. iračka vojska izvela državni udar srušivši monarhiju. Već idućeg dana američki i britanski marinci iskrcali su se u Jordanu i Libanu.
Nova iračka vlast poručila je kako se želi priključiti UAR te su čak i promenili zastavu stavljajući na nju tri zvezde koje su simbolizovale uniju tri države, odnosno Egipta, Sirije i Iraka. Naravno, do tog spajanja UAR-a i Iraka nikada nije došlo, a uprkos tome Irak je sve do 2007. koristio tu zastavu (slične zastave "arapskog oslobođenja" - crveno-belo-crnu - imaju i Sudan i Jemen).
No, UAR nije imala budućnost, ponajviše zbog činjenice da nije imala ravnopravnost. Jedini Sirijac koji je imao "uticaj" u Siriji bio je ministar unutrašnjih poslova Abdel Hamid al-Saraj, ujedno notorni i okrutni šef sirijske tajne policije koja je bila ustrojena na način da odrađuje progone po nalogu Nasera.
UAR se pretvarala u zemlju upravljanom iz Kaira, Naser jednostavno nije bio spreman za bilo kakve kompromise, za deljenje vlasti - time je presudio i UAR-u koja će se raspasti već 28. oktobra 1961. i to, očekivano, državnim udarom u Damasku...
Udar u Damasku izveli su pripadnici sirijske vojske, u rano jutro 28. oktobra 1961. Čak ni to nije nužno morao da bude kraj UAR-a - naime, što pokazuje koliko su Sirijci iskreno želeli arapsko jedinstvo, pučisti su dojavili Naseru da UAR može da nastavi sa postojanjem, ali ne kao egipatska diktatura, već kao ujedinjena država u kojoj bi i Egipat i Sirija imale podjednaku važnost.
Umesto da mu ovo bude naglo otrežnjenje, umesto da shvati kako UAR još uvek može biti spašena i da mora popustiti Sirijcima, Naser se kao pravi despot odlučuje za silu umesto pregovora - naređuje egipatskoj vojsci da krene prema Siriji i uguši pobunu. No, dok su egipatski vojni avioni stigli do Latakije i drugih vazdušnih baza, iste su već bile čvrsto pod kontrolom sirijske vojske nakon čega su se okrenuli natrag prema Egiptu.
Bio je to izuzetno napet i neizvestan dan. Stanovnici Sirije većinom su podržavali puč jer im je već bilo dosta egipatske hegemonije. Uprkos tome, tokom dana se nije znalo šta će pučisti odlučiti - hoće li raskinuti odnose s UAR-om i ponovo proglasiti nezavisnu Siriju ili će ipak, uprkos svemu, pokušati nekako da se dogovore sa tvrdoglavim Naserom? Nije to bila laka odluka. Izlazak iz UAR-a značio bi da je Sirija ponovo ugrožena, da bi se mogla naći na meti Zapadnih napada.
Ljudi su pak u svojim domovima sa strepnjom iščekivali šta će se dogoditi s njihovom zemljom - policijski čas proglašen je već u 19 sati. Ulice su bile prazne. Jedini izvor informacija bio je Radio Damask koji je izveštavao o teškim pregovorima između nove vojne vlasti i Kaira. U večernjim satima na radio stanici mogli su se čuti po prvi put oštri komentari prema Naseru kojeg su sada nazivali "tiraninom". Znači li to da je odluka doneta? Čekalo se. I onda, nakon poduže pauze, negde iza ponoći, odnosno u sitne sate 29. oktobra 1961., Radio Damask završava emitovanje - sa sirijskom nacionalnom himnom. To je bio trenutak u kojem je sve bilo jasno, UAR više nije postojala.
Je li to bio potpuni poraz „naserizma“ u Siriji? Nikako. Naser je i dalje bio popularan kod mnogih, a imao je i pristalice u sirijskoj vojsci. To je ujedno i jedan od glavnih razloga zašto se u Siriji 1963. dogodio još jedan puč u kojem je došao "novi talas" baatista na vlast, a u istom je jednu od ključnih uloga imao Hafez Asad, otac današnjeg sirijskog predsednika Bašara al-Asada. Hafez već tada 1963. postaje jedan od ključnih sirijskih aktera, a 1970. postaje predsednik te će biti na vlasti sve do 2000. godine kada vlast preuzima Bašar al-Asad.
Nakon 1963. opasnost od ponovnog povratka „naserizma“ u Siriju više ne postoji (iako „naseristi“ jesu pokušali državni udar te iste 1963. godine). Očekivano, odnosi između Kaira i Damaska sada su zahladili. Egipatska propaganda žestoko napada novu strukturu koja je preuzela vlast u Damasku - nazivajući ih ubicama, fašistima, jereticima... (očigledno zbog činjenice da je nova sirijska vlast implementirala striktni sekularizam, a i zbog toga što na većini vladajućih pozicija u Damasku nisu bili suniti, iako su oni većinska sirijska religijska sekta).
Iako je UAR de-facto prestala da postoji 28. oktobra 1961. vojnom pobunom u Siriji, Naser to očigledno nikada nije prihvatio te je Egipat sve do 1971. nastavio da se zove Ujedinjena Arapska Republika (!) kada ga napokon ukida novi egipatski predsednik Anvar Sadat. Naser je sa druge strane do kraja života (preminuo je iznenada 28. septembra 1970. od srčanog udara) gajio ideju da će ponovo doći do ujedinjenja, ali naravno, to se neće dogoditi.
Sirijci su se jako "opekli" s UAR epizodom i to im je bila istorijska lekcija koja im sigurno može poslužiti i u ovom teškom ratu koji ponovo vode protiv istih aktera (SAD, Turska...) - lekcija koja im govori da su savezništva bitna, čak i neizbežna, ali na kraju se mogu osloniti jedino na sebe i svoje nacionalno jedinstvo. Danas znaju bolje, znaju da ih ponuda za "fer" saradnju, čak i od prijatelja, može skupo koštati.