GODINA U STRAHU: Kovid je od bezazlenog virusa postao crna smrt 21. veka, hoće li nam biti gore?
Ova godina bliži se kraju i kada presavijemo tabak i podvučemo crtu, lako je zaključiti da je 2020. godina - godina koju je pojela korona.
U 2020. godini radili smo od kuće. Deca su nastavu slušala onlajn. Letovali smo u Srbiji, bili izolovani od svojih najbližih, a od marta, kada je prvi slučaj virusa korona zabeležen u našoj zemlji, živimo sa konstantnim osećajem straha i neizvesnosti.
MILIONI OBOLEIH OD KOVIDA: Francuska još uvek među prvih pet zemalja po crnom korona rekordu!
KORONA SE VRATILA U KINU! Bliski kontakti zaražene osobe u karantinu - na pomolu NOVA KATASTROFA?
VRTOGLAVA CIFRA TRESE NEMAČKU: Objavljeno koliko će MILIJARDI evra koštati korona-kriza
Život za neke je u zastoju, dok se radnici na prvoj liniji fronta suočavaju sa zastrašujućom novom normalom. Mnogi od nas su veći deo ove godine proveli pokušavajući da se naviknemo na radikalnu promenu načina života koju je virus doneo. Ali takođe, s konačnim dolaskom vakcine, počinjemo da razmišljamo o kraju krize, i kako će svet izgledati posle toga. Zato je sada, dok brojimo poslednje dane decembra, pravo vreme da zaokružimo mišljenja kako je pandemija promenila načine na koje razmišljamo o raznim aspektima života i rada.
Igra sa strahom
Inicijalno suočavanje sa do tada nepoznatim virusom, na koje se vrlo brzo nadovezalo vanredno stanje praćeno policijskim časom, dovelo je do različitih emocija. Strah, strepnja, bojazan, ljutnja, nepoverenje, briga za očuvanjem zdravlja... Ni mnogo stručniji od običnog sveta nisu mogli da pojme o kakvom virusu se tačno radi te su pojedine izjave, izrečene bez zadnje namere, u narodu tih početnih meseci epidemije samo pojačale nivo straha i uznemirenosti kod građana.
- Očito je da smo igrali igru, igru straha, ili još bolje igru sa strahom, ako gledamo naš odnos sa koronom. Od stava "to je bezveze", "ne može nam niko ništa", "genetski smo otporni", preko "imamo veze sa centrima moći", do bežanja u mišje rupe... Nepoznato a smrtonosno, dugotrajno, izmenilo je naš svakodnevni život, to jest funkcionisanje. Izgubili smo poverenje, ne bez razloga, u stručno znanje. Akumulirani smo strahovima, teskobom, neizvesnošću, a na to smo različito reagovali shodno ranijim traumatičnih iskustvima i tipu ličnosti - kaže za psiholog Zoran Musterović.
Potpuni preobražaj
Meseci su prolazili, o virusu smo načuli tek ponešto, i dalje nedovoljno kako bi se osećaj strepnje i nepoverenja ublažio. Sada, osim straha za sopstveno zdravlje i zdravlje najbližih, počeli smo da strepimo i oko drugih egzistencijalnih pitanja: da li ćemo izgubiti posao, kako će teći naš socijalni život, kako će nam se deca obrazovati...
- Epidemija virusa korona je donela stanje egzistencijalne ugroženosti, socijalnog funkcionisanja, profesionalnog opstanka i funkcionisanja, porodičnih dešavanja, obrazovanja - dodaje psiholog Musterović.
Društveni život doživeo je potpuni preobražaj - uživo viđanje sa prijateljima zamenili su telefonski razgovori, razmenjivanje poruka, video-pozivi, a epidemija virusa korona donela je i potpuno nov način rada škola - onlajn nastavu.
- Škola je uspela da održi kontinuitet, ali bez potrebnog i zadatog znanja i adekvatnog ocenjivanja, sa dosta pasivnom ulogom učenika, a koju savremena škola nastoji da prevaziđe. Učenici su ostali bez neophodnog druženja sa vršnjacima sa kojima se upoređuju, sarađuju, imitiraju, rivaliziraju kako bi bili uspešniji u školskom postignuću i celokupnom psihološkom razvoju. Profesori nemaju povratnu informaciju o svojim predavanjima, a koja im je važna u držanju predavanja - ističe Musterović.
Najveći eksperiment
Pandemija je rezultirala i možda najvećim eksperimentom - radom od kuće, ikada sprovedenim u ljudskoj istoriji. "Nova normalnost" naterala nas je da iskoristimo sve prednosti interneta, pronalazili smo razne načine i platforme za povezivanje sa saradnicima, prijateljima, poslovne sastanke održavali smo putem "Gugla", "Zuma".
Poslodavci su na nešto fleksibilnije načine reagovali na potrebe zaposlenih. Pa ipak, mnogo zaposlenih nije imalo tu sreću, te su živeli pod konstantnom strepnjom za svoje radno mesto. Ovo dugotrajno osećanje zabrinutosti i ugroženosti će, dodaje psiholog, sigurno ostaviti posledica na sve, a kakve, teško je predvideti.
- Ali je sigurno da se sve teže borimo zbog dugotrajnosti stanja i pitanje je gde će se ta anksioznost lokalizovati. Vidimo da se povremeno izlije i kao buntovnički protest protiv raznih rastriktivnih mera, jer kada se ovo stanje "udruži" sa podozrenjem, paranoidnim razmišljanjem; ispolji se kao bunt. Anksiozno osetljivi ljudi ovo dugotrajno stanje teško podnose, kao i ekstrovertne ličnosti, adolescenti (kojima ne prijaju dodatna ograničenja i restrikcije), stariji ljudi (ostali bez bliskih kontakata), loši porodični odnosi su dodatno dobili na riziku, deca su ostala uskraćena za vršnjačka druženja koja su bitna za psihološki razvoj - kaže Musterović.
Veliki ceh
Teško je izdvojiti nekog a da nije uskraćen ili ranjiv u ovom dugotrajnom dešavanju, smatra naš sagovornik.
- Bila su potrebna prilagođavanja na poslu, u porodici, u socijalnom životu. Da se nismo dobro prilagodili vidi se po ne baš dobrom funkcionisanju. Žrtva je izgubljeno poverenje u bliskost, stručnost, otvorenost, znanje, dobronamernost - ističe Musterović.
Kako ćemo se prilagoditi na “novu” staru realnost kada budemo oživljavali svoje strahove, videćemo...
- Videćemo i da li će "stara realnost" biti pomalo i nova, pa joj se lagano prilagođavati i nalaziti vrednosti koje su se podrazumevale. A nema sumnje da ćemo platiti veliki ceh jer mi spadamo u mediteranske narode koji puno vremena provode van kuće, u druženju, grljenju, sedeljkama - zaključuje psiholog Zoran Musterović.