IZMEĐU ZAKULISNIH IGARA I NEPOVRATNIH PROCESA: Može li američka postizborna kriza da preraste u državni udar?
U političkoj partiji šaha posle predsedničkih izbora u SAD-u glavnu reč u krajnjoj varijanti mogli bi da vode Trampovi ljudi
Kada je Donald Tramp pre četiri godine osvojio predsedničke izbore šokirao je svoje protivnike koji su bili uvereni da će SAD dobiti prvu predsednicu, Hilari Klinton. Danas kada se čini da bi SAD mogle dobiti prvu ženu na funkciji potpredsednice, Kamalu Haris, vidimo do koje mere liberalni mediji to smatraju prekretnicom u istoriji američke politike dok u isto vreme ostatak sveta, naročito Evropa, gleda to sve pomalo u čudu jer ako je to potvrda stanja demokratije onda i jedna Hrvatska može SAD-u održati lekciju pošto su imali ženu i na funkciji premijerke i predsednice.
Kamala Haris je pak, po svemu sudeći, osoba koja svoju političku karijeru gradi na oportunizmu - jako dobro zna šta je trenutno u liberalnoj politici "in" i to će manifestovati. Zapravo ne treba previše ni da se trudi pošto će mediji od nje stvoriti liberalni kult ličnosti bez obzira šta činila.
GASTROENTEROLOG UPOZORAVA: Možete napraviti opasnu grešku ako uzimate probiotik uz antibiotik
ONI ĆE PRVI DOBITI RUSKU VAKCINU U EVROPI: Komšije sledeće nedelje nabavljaju "Sputnjik V"
POČEO OBRAČUN SA POBUNJENICIMA: Ponovo će se aktivirati uspavano ratište
Izgleda kao da je stara strategija pripremljena za Hilari Klinton sada u fazi aktivne implementacije (zato se u medijima ona spominje i češće od samog Bajdena), ali "slavlje" je pre 4 godine pokvario Donald Tramp svojom neočekivanom pobedom. Mnogi su odahnuli kada se ispostavilo da ove izbore ipak gubi. No, može li Tramp da pokvari dva slavlja u nizu? Može da pokuša, ali ono što bi pritom morao da učini zapravo je nešto što svakim sledećim danom možemo sve više nazivati - državnim udarom.
Već smo mesecima znali da Tramp neće priznati poraz u slučaju da bude poražen - to je on sam istakao u više navrata. Neki su to odbacili kao deo Trampove persone ističući da bi bilo čudno čuti Trampa da prizna poraz ili pak nekom drugom čestita pobedu. Da, to Trampovo poricanje poraza moglo bi biti deo njegovog "imidža", ali možda i nešto više. Naravno, sve će zavisiti od toga koliko je republikanaca zaista spremno da uskoči na taj njegov "voz" koji svakako vodi prema američkom državnom udaru - u najmanju ruku demokrate će ga tako nazvati.
Postoji nekoliko teorija o aktuelnim događanjima u SAD-u. Jedna nam kazuje da Tramp zaista planira zadržati vlast po svaku cenu, odričući se i demokratskog poretka ako treba. Druga, koja još uvek zvuči donekle realnije, pretpostavlja da Tramp sve ovo izvodi kako bi sebi osigurao što bolji izlazak. Nije tajna da ga mnogi "čekaju" pred Belom kućom, uključujući i poreske inspektore koji bi prema njemu mogli biti poprilično oštri. Ali Tramp je svestan da još uvek ima dovoljnu polugu moći kojom može sebi da osigura što bolje uslove nakon Bele kuće. Drugim rečima, ne bi čudilo da su upravo u toku pregovori oko njegovog izlaska u zamenu za nekakav preferencijalni status.
Ali, reći će neki, šta ako je Tramp zaista osvojio izbore, odnosno šta ako su isti pokradeni u korist demokrata? To može i ne mora biti tačno (uprkos određenom broju nepravilnosti ipak se čini da nije), ali u ovoj fazi to već prestaje da bude toliko bitno što je opet vrlo tipično za američku polarizujuću politiku. Setimo se samo svih afera i političkih sukoba koji su postali izuzetno važni iako su prerasli onu inicijalnu fazu "je li istina ili nije"! Kad nešto ode dovoljno daleko u medijskom diskursu dobija jedan novi život, dodatnu energiju koja će to pitanje voditi dalje nezavisno od istine. Pogledajmo samo priču o Trampovom "dosluhu" s Rusijom, ili opet - s druge strane - pitanje imejlova bivše državne sekretarke Hilari Klinton u vezi sa incidentom u Bengaziju gde je 11. septembra 2012. ubijen američki ambasador Džon Kristofer Stivens. Takve priče postaju deo političkog obračuna i u jednom trenutku se više niko ne pita šta je s istinom, početkom... Postaje krajnje nebitno.
Ovde ponovo imamo takvu priču. Svima je jasno da niti će Tramp dokazati izbornu prevaru niti će Bajdenovi dokazati da je sve bilo savršeno i legalno. To je nepisana priroda izbora i dobar deo funkcionisanja demokratije svodi se na to da druga strana bude voljna da prizna poraz kada je on očigledan. U slučaju ovih izbora dogodilo se to da su obojica zapravo bila blizu, barem kada je reč o presudnim saveznim državama (iako je Bajden dobio nekoliko miliona glasova više ako se gleda na nacionalnom nivou), ali za očekivati je da Tramp ne bi priznao poraz čak i da je razlika bila puno veća.
Ipak, demokrate su se nadale velikoj razlici pošto bi im to bila prva linija odbrane od Trampovog negiranja. Druga linija nadanja bila je da će većina republikanaca okrenuti leđa Trampu i njegovom "suludom" negiranju izbornog rezultata. Ali dani prolaze i zapravo tek manji broj republikanaca se otvoreno usprotivio Trampu, a i to su većinom oni koji su i do sada bili protiv njega, recimo Mit Romni.
Demokrate su bile uverene da će ljudi oko njega biti "glas razuma", ljudi kao što su potpredsednik Majk Pens, državni sekretar Majk Pompeo... Ali to se nije dogodilo. Pompeo je mnoge iznenadio kada je skoro poručio da će se dogoditi glatka tranzicija - u drugi Trampov mandat.
To je bilo poprilično neočekivano. Potencijalni pučista Pompeo? Ali mnoge je još i više šokirala vest da šef republikanaca u Senatu, Mič MekKonel, smatra da Tramp ima pravo da pokuša da ospori izborni rezultat. Činjenica jeste da MekKonel slovi za prekaljenog institucionalistu, zato su mnogi toliko iznenađeni. No, dok neki drže da se republikanska stranka sprema da podrži Trampov potencijalni državni udar, možda ipak ne treba tako naglo donositi velike pretpostavke. Da, MekKonel je podržao Trampa, ali iza te podrške više se krije tipično politikanstvo, a ne neka iskrena želja za novim Trampovim mandatom.
Naime, uz ove predsedničke izbore, koji su glavna medijska senzacija, održani su i izbori za Kongres, a to je nešto što MekKonel možda još pažljivije prati jer je trka krajnje neizvesna! Ankete su i po ovom pitanju potpuno promašile prognozorajući kako će demokrate povećati vođstvo u donjem domu Kongresa, ali i preuzeti većinu u gornjem domu, odnosno Senatu. To se ipak nije dogodilo, štaviše, čini se da će republikanci zadržati kontrolu nad Senatom, a to je za njih od velike važnosti jer bi to značilo da čak i ako demokrate postave svog predsednika on će biti poprilično ograničen u političkom smislu jer ga u Senatu mogu blokirati "na svakom koraku" (odnosno predsednik bi postao tzv. "hromi patak").
Kakve to veze ima sa činjenicom da MekKonel podržava pravo Trampa da pokuša sa osporavanjem izbora? Ima veze jer se tesna borba vodi i za Senat. Naime, u saveznoj državi Džordžiji će se 5. januara ponoviti izbori za Senat - na redu su dve borbe, između republikanca Dejvida Perdjua i demokrate Džona Osofa, a druga između republikanke Keli Loufler i demokrate Rafaela Vornoka. Očekuje se tesna borba, a MekKonel je svestan da će izlaznost biti daleko manja nego kod predsedničkih izbora. Isto tako zna da će pobedu odneti ona strana koja bude bila više u stanju da motiviše svoju bazu da izađe na izbore za senatore, a od ovih izbora u Džordžiji moglo bi da zavisi ko će kontrolisati američki Senat.
MekKonel definitivno nije "Trampista", ali iz istorije, naročito evropske, znamo kako neke stvari mogu postati deo većeg procesa čak i ako inicijalna želja nije takva. Drugim rečima - MekKonel u svom nastojanju da zadrži vlast u Senatu možda čak i nehotice pomaže mogućnost državnog udara u SAD-u.
Kako bi to izgledalo u praksi? Recimo da Trampov tim i čitava armija advokata uspeju da pronađu dovoljno nepravilnosti u saveznim državama gde je Bajden preokrenuo rezultat u svoju korist - Mičigen, Viskonsin, Pensilvanija, Nevada... Šta onda? Bi li se išlo na ponovljene izbore? Sigurno da ne bi. Naime, reč je o saveznim državama u kojima su na vlasti demokrate, a američki izborni zakon je elektorski - u prevodu to znači da će ove savezne države, šta god da se desi (ili otkrije), poslati unapred definisan broj elektorskih glasova za pobednika, u ovom slučaju Bajdena. Ko se onda bavi izbornom prevarom ako je iste bilo? Kongres, ali proces prema kojem bi Kongres trebalo da raspetlja tu situaciju je krajnje komplikovan te čak postoje i razne interpretacije po tom pitanju.
Dakle, u krajnjoj liniji moglo bi se reći da SAD-u potencijalno preti državni udar s jedne i s druge strane! Može li do toga doći? Sve je moguće ako pođemo od pretpostavke da procesi mogu dobiti vlastitu autonomiju poput domina koje ruše jedna drugu, ali to bi značilo da bi američka politička klasa "pucala sama sebi u nogu", a nikako ne izgleda da je ista spremna na tako nešto. Puno je lakše zamisliti scenario u kojem će se cela kriza rešiti iza kulisa kako bi svi vukovi bili siti, a sve ovce, ili barem velika većina, na broju.