NA DANAŠNJI DAN: Bari, "Krov sveta", Koka-Kola, Majski prevrat i još mnogo toga (29. MAJ)

Dogodilo se na današnji dan - 29. maj:

NA DANAŠNJI DAN: Staza suza, Underground, Milutin Milanković, Taksista i još mnogo toga (28. MAJ)

NA DANAŠNJI DAN: Staza suza, Underground, Milutin Milanković, Taksista i još mnogo toga (28. MAJ)

NA DANAŠNJI DAN: Milošević, "God Save the Queen", Aleksa Šantić, Paganini i još mnogo toga (27. MAJ)

NA DANAŠNJI DAN: Milošević, "God Save the Queen", Aleksa Šantić, Paganini i još mnogo toga (27. MAJ)

NA DANAŠNJI DAN: Drakula, Džon Vejn, Le Man, Majls Dejvis i još mnogo toga (26. MAJ)

NA DANAŠNJI DAN: Drakula, Džon Vejn, Le Man, Majls Dejvis i još mnogo toga (26. MAJ)

1453. Pad Carigrada

Opsada prestonice Istočnog Rimskog carstva i poslednje hrišćanske oaze na bliskom istoku Konstantinopolja započeta je 6. aprila 1453. godine. Ozbiljno nadmoćnu okupatorsku vojsku predvodio je osmanski sultan Mehmed II. Posle 53 dana iscrpnih borbi, Carigrad je pao 29. maja 1453. godine, a sultan Mehmed II sa svojom vojskom ušao je u zidine grada. Ovaj momenat označio je  pad Vizantije, odnosno Istočnog Rimskog carstva, a prema nekim istoričarima i kraj srednjega veka.

Sam Mehmed je oborio i pregazio časnu trpezu Aja Sofije, a zatim je naredio mujezinu da se popne na propovedaonicu i izgovori molitvu. Aja Sofija je pretvorena u džamiju i do današnjeg dana nije vraćena u svoje prvobitno stanje i svojoj prvobitnoj nameni.

Poslednji vizantijski car Konstantin XI Paleolog poginuo je u borbi, a Mehmed II zbog ove pobede dobiće nadimak Osvajač. Carigrad je proglasio za prestonicu svoga carstva, a on će to i ostati sve do njegovog raspada 1923. godine.

1868. Na Košutnjaku ubijen Knez Mihailo Obrenović

Knezova popularnost pred kraj njegovog života rapidno je opadala, najviše zbog toga što je zavodio apsolutizam u zemlji. Vrhunac ovog pada popularnosti jeste zavera za kneževo ubistvo. Glavni organizatori, a potom i izvršioci atentata na kneza Mihaila, bila su braća Kosta, Pavle i Đorđe Radovanović, a njihov motiv - hapšenje i osuđivanje njihovog brata Ljubomira Radovanovića na smrt.

U sredu 29. maja 1868. godine po starom kalendaru, oko pet časova posle podneva, knez Mihailo je u pratnji svojih prijatelja krenuo fijakerom ka Košutnjaku.
U parku će ih dočekati dva čoveka, u svečanim crnim odelima i cilindrima na glavama, sa revolverima uperenim ka kneževoj kočiji. Mihailo je prepoznao jednog od napadača dok je prilazio kočiji - bio je to Kosta Radovanović. Knez je ubijen sa tri hica, a prema svedočenju preživelih na suđenju, njegove poslednje reči bile su "Dakle, istina je."

Braća su posle ovog čina počela da beže ka Topčideru, gde ih je čekao ostatak njihove zavereničke družine, ali tu se našla i vojna patrola koja ih je sve uhapsila, a neke i ranila zbog odupiranja hapšenju.

Kako informacije o apsolutističkom režimu i smrtnoj presudi Ljubi Radovanoviću ne bi došle do ušiju naroda, vlada je zapisnike sa saslušanja osumnjičenih sakrila i zataškala pravi uzrok atentata. Srpskoj javnosti rečeno je da su kneza ubili strani plaćenici i da su, zbog tog nedela, lišeni života. Proglašena je trodnevna nacionalna žalost.

Mesto na kome je knez Mihajlo izgubio život nalazi se nedaleko od Hajdučke česme na Košutnjaku i adekvatno je obrženo i ograđeno, a njegovo telo počiva Sabornoj crkvi u Beogradu.

Na ovaj isti datum, samo 35 godina kasnije, još jednog Obrenvića dočekaće ista sudbina.

1886. Prva reklama za Koka-Kolu

Džon Pemberton, američki farmaceut i apotekar iz Atlante, 1885. godine osmislio je tonik, Frenč vajn kolu. Ovo piće veoma slično današnjoj Koka-Koli, koje je, kako neki izvori tvrde, Pembertonu trebalo da služi kao zamena za morfijum, od kog je postao zavistan nakon što je bio povređen u građanskom ratu i zbog toga bio lečen ovim opioidom, koji se u ratu koristio kao analgetik.  

Frenk Robinson, glavni čovek za marketing u ranim fazama ovog proizvoda, daće ovom piću ime Koka-Kola, smatrajući da to ime biti lako za pamćenje i da će izgledati privlačno na reklami. Kad smo kod reklame, upravo na današnji dan pre 137 godina, u novinama u Atlanti, pojaviće se prva reklama za Koka-Kolu.

8. maja 1886. godine, u svojoj apoteci u Atlanti, Pemberton prodaje svoju prvu flašu Koka-Kole za pet centi. Tokom prve godine, prodao je tek nešto manje od 100 litara sirupa, na ovaj način potrošiti više na reklamiranje i proizvodnju, nego što je zaradio od svog proizvoda. Ne videvši potencijal ovog pića, Pemberton polako počinje da rasprodaje prava na njega, a malo pre njegove iznenadne smrti, prodaće svu preostalu imovinu vezanu za ovaj proizvod svom sugrađaninu Ejzi Kendleru, koji je, jasno videvši potencijal ovog pića, otišao i kupio prava od svih ostalih kojima je ta ista prava prodao Pemberton, na ovaj način preuzevši potpunu kontrolu nad proizvodom.

Endi Varhol je možda najpopularniji umetnik, koji je koristio bocu Koka-Kole u svom stvaralaštvu, ali prvi popularni umetnik koji ju je prikazao na slici jeste jedan jedini, samoproglašeni genije lično - Salvador Dali, nacrtavši bocu u svom delu iz 1943. godine nazvanom „Poetry of America“ (Američka poezija).

Recept za Koka-Kolu do dan danas zadržao se u najstrožoj tajnost, a ovo piće se prodaje u preko dvesta zemalja širom sveta, a kako tvrde neki okoreli obožavatelji ovog pića, u svakoj zemlji ima malo drugačiji ukus.

1903. Majski prevrat

Majski prevrat bio je državni udar i vojni puč u kom su ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i njegova supruga kraljica Draga, uz još nekoliko ljudi koji su se te kobne noći između 28. i 29. maja našli na Starom konaku. Ovaj puč nastao je kao kulminacija generalnog nezadovoljstva naroda kraljem Aleksandrom, njegovom ženidbom sa trinaest godina starijom udovicom Dragom Mašon i pogrešnim smerom u kom se kretala država, zahvaljujući njemu.

23. marta 1903. godine, održane su masovne demonstracije radnika i studenata, koje su kulminirale u fizički okršaj demonstranata i policije i vojske.

Ove demonstracije pokazale su da njegova vlada ne može da dobije predstojeće izbore, pa će kralj 25. marta izvršiti dva državna udara. Prvim udarom ukinut je Ustav iz 1901. godine i raspušteni su Senat i Narodna skupština.  Odmah nakon toga, kralj je u svim institucijama postavio svoje ljude, nakon čega je izvršen drugi državni udar i vraćanje na snagu Ustava iz 1901. godine. 18. maja, nova vlada sprovela je izbore, koje je dobila, a ova pobeda ujedno je bila i poslednja Aleksandrova pobeda na političkom planu.

Samo ubistvo kraljevskog para sprovela je grupa oficira i civila, na čijem čelu su bili oficiri Dragutin Dimitrijević Apis i Antonije Antić. U noći između 28. i 29. maja 1903. po starom kalendaru, u 45 minuta iza ponoći, Apis je naredio polazak na Stari konak.

Kada su ušli u konak i pročešljali sve prostorije, uključujući i spavaću sobu, kralja i kraljice nije bilo, pa je nastala opšta frka i potraga za kraljevskim parom. Oko 3:50 iza ponoći, grupa zaverenika ponovo će se naći u spavaćoj sobi, pre toga saznavši za tajnu odaju u kojoj se krije kraljevski par. Kralj i kraljica su izašli iz skrovišta i na njih je momentalno pucano, nakon čega su oboje na mestu ostali mrtvi.

Nakon majskog prevrata, Srbijom je zavladala dinastija Karađorđević, a najistaknutiji zaverenici i njihovi istomišljenici, na čelu sa Apisom, 10. juna 1910. godine osnovaće organizaciju iz senke pod imenom "Ujedinjenje ili smrt", u narodu poznatiju kao "Crna ruka".

1917. Rođen Džon F. Kenedi

Džon Ficdžerald „Džek“ Kenedi, američki političar i 35. predsednik Sjedinjenih Američkih Država, rođen je na današnji dan 1917. godine.

2. januara 1960. godine, Kenedi je objavio svoju kandidaturu za predsedničku demokratsku nominaciju. Ovaj njegov potez izazvao je mnogo kontroverzi, budući da je Kenedi, pored svoje mladosti i navodnog neiskustva, bio i rimokatolik, što nije bio nijedan američki predsednik pre njega.

Jednom prilikom, apropo pitanja religijske pripadnosti, Kenedi je izjavio: "Ja nisam katolički kandidat za predsednika. Ja sam kandidat za predsednika, koji je takođe i katolik. Ja ne govorim u ime svoje Crkve o javnim stvarima - i Crkva ne govori umesto mene."

Nakon prve televizijske predsedniče debate u istoriji, Kenedijeva kampanja je uzela maha. I pored svoje mladosti i verske pripadnosti, ipak, svojom elokventnošću i stavovima, Kenedi će uspeti da na izborima održanim 8. novembra 1960. godine "za dlaku" pobedi republikanskog kandidata i bivšeg potpredsenika Ričarda Niksona.

Hladni rat, period političkih tenzija najviše između Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza, biće najvažniji deo Kenedijevog predsedničkog mandata.

Nepunih pola godine od Kenedijevog polaganja predsedničke zakletve, američka vlada u tajnosti je pokušala da smeni novog kubanskog lidera i saveznika Sovjeta - Fidela Kastra. Ova propala misija u istoriji će ostati upamćena kao Invazija na Zaliv svinja.

Četiri meseca nakon ovoga, izgrađen je Berlinski zid, zid koji je Nemačku podelio na Istočnu i Zapadnu. U junu 1963. godine, Kenedi će posetiti Zapadni, demokratski Berlin, gde će održati svoj čuveni govor "Ja sam Berlinac" u kom je na nemačkom vikao "Ich bin ein Berliner". Ovaj govor ostaće upamćen kao jedan od najboljih antikomunističkih govora u istoriji.

Pored angažovanosti na ovom polju, prva "sporedna" stvar u Kenedijevoj predsedničkoj karijeri bila je borba za ljudska prava, a naročito prava rasnih i religijskih manjina. Njegov stav je bio taj da bi svi ljudi trebalo da imaju ista prava, bez obzira na boju kože ili versko opredeljenje.

Ipak, njegova borba neće biti dugog veka. U Dalasu, Teksas, u petak 22. novembra 1963. godine u 12:30 po Centralnom standardnom vremenu (CST), on će biti ubijen. U trenutku smrti imao je 46 godina, a na mestu predsednika proveo je samo 1,036 dana.

Li Harvi Osvald, nalogodavac u Teksaškom skladištu školskih udžbenika, iz kog su i ispaljeni hici na Kenedija, i navodni komunistički špijun i aktivista bio je uhapšen. Ipak, do suđenja nikad nije došlo.

Dva dana nakon atentata, dok je bio premeštan iz gradskog u okružni zatvor, pred televizijskim kamerama, na Lija će pucati i smrtno ga raniti Džek Rubi, bacajući tako senku misterije na ceo događaj. Misterija o motivu i tome da li je Li Harvi Osvald zaista ubica ostaće nerazjašnjena do današnjeg dana.

1919. Izumljen prvi automatski toster

Nakon što je krajem 19. veka u američke domove puštena struja, javila se i potreba za električnim kućnim aparatima. Nedugo zadim, pojavio se i prvi toaster. Ovaj aparat pekao je samo jednu stranu hleba i nije imao tajmer, što je često dovodilo do zagorevanja hleba, ako se istom nije posećivala bezuslovna pažnja tokom pečenja. Zagoreli tost postao je frustrirajući i izuzetno frekventni problem Amerikanaca, te je moralo da se izmisli rešenje.

1919. godine, Čarls P. Strajt iz Mineapolisa, došao je u Stilvoter u Oklahomi kako bi radio na izgradnji elektrane. Prema njegovim tvrdnjama, u menzi firme prečesto je bio služen pregoreli tost. Ovo ga je primoralo i inspirisao da napravi prvi toster, koji će u sebi imati tajmer, a hleb će izbacivati automatski, uz minimalnu potrebu za ljudskom pažnjom.

Ovaj novi uređaj Strajt je nazvao Tostmaster i on će biti patentiran 1921. godine. Pores svog revolucionarnog sistema za izbacivanje hleba nakon određenog vremena pečenja, ovo je bio i prvi toster u istoriji sa grejačima na obe strane, koji su parčiće hleba pekli obostrano.

Veoma brzo, svi restorani želeli su da imaju Tostmastera, a do 1926. godine, Strajt će napraviti i manju, kućnu verziju ovog aparata, koja će imati jednu novinu - podesivi tajmer, koji će čoveku omogućiti da ispečeni hleb bude baš onakav kakav on voli.

Do 1930. godine, biće prodavano preko milion Strajtovih tostera godišnje, a ovaj izum ostaće jedan od najvažnijih "manje važnih" izuma dvadesetog veka.

1953. Osvojen "Krov sveta"

29. Maja 1953, u 11:30 časova, novozelandski alpinista Edmund Hilary i nepalski šerpas Tenzing Norgaj osvojili su najviši planinski vrh na zemlji Mont Everest (8.848 metara visine) na Himalajima i time postali prvi ljudi u istoriji alpinizma, koji su se popeli na "Krov sveta".

Mont Everest se nalazi na grebenu Himalaja u Aziji, na samoj granici između Nepala i Tibeta. Tibetanci su ga nazivali Čomo-Lungma, što u prevodu znači „Boginja Majka Zemlje“. S druge strane, Englezi su mu dali ime po ser Džordžu Everestu, britanskom geodetu južne Azije iz 19. veka.

1952. godine, švajcarska ekspedicija je u prvom pokušaju izlaska na vrh podrazumevala i prelazak preko podmuklog lednika Kumbu. Dva planinara, Rejmond Lambert i Tenzing Norgej, dostgla su visinu od 8.598,4 metara, tik ispod Južnog vrha, ali su morali da se povuku zbog nedostatka zaliha.

Šokirana maltene kompletnom uspehom švajcarske ekspedicije, Britanija je organizovala sopstvenu veliki ekspediciju 1953. godine, pod komandom pukovnika Džona Hanta, uz najbolje britanske planinare i vrlo iskusne šerpase, kao što je Tenzing Norgej, ekspedicija je angažovala talente iz čitavog britanskog Komonvelta, među kojima su bili i novozenlanđani Džordž Lou, ali i Edmund Hilari, koji se, kada nije planinario, bavio pčelarstvom. Članovi ekspedicije su bili opremljeni posebno izolovanim čizmama i odećom, prenosivom radio-opremom, kao i otvorenim i zatvorenim sistemima s kiseonikom.

Tenzing i Hilari su otpočeli pohod na vrh, postavivši kamp na visini od 8.503,9 metara. Nakon ledene, besane noći, krenuli su dalje, stigavši do Južnog vrha u 9 izjutra i strmih stenovitih stepenica visokih 12 metara, oko sat vremena kasnije. Fiksirajući se za pukotinu u zidu, Hilari je prešao i poslednju prepreku, koja je nakon ovog poduhvata nazvana Hilarijev stepenik. Hilari je bacio kanap, a Nargej ga je pratio. 29. maja 1953. godine u 11:30 časova ujutru, ovi planinari popeli su se na vrh sveta.

1991. FK Crvena zvezda u Bariju osvojio titulu prvaka Evrope

29. maj 1991. godine. Bari, Italija, stadion "Sveti Nikola". 51,587 navijača. Finale Kupa evropskih šampiona. Prvak Jugoslavije Crvena Zvezda iz Beograda i prvak Francuske Olimpik iz Marseja oči u oči. 120 minuta rovske bitke svelo se na izvođenje jedanaesteraca.

Prvi lopti i beloj tački prilazi Robert Prosinečki, nakon zaleta sa linije šesnaesterca, udarcem desno poluvisoko savladava golmana Olmetu. 1:0 za Crvenu Zvezdu. Sledeći lopti prilazi Marsejev desni bek Manuel Amoros. Posle dugačkog zaleta, Amoros snažno puca u sredinu gola, gde će njegov udarac spreman dočekati kapiten Stevan Stojanović. Posle ovog udarca, ostalo je 1:0 za Zvezdu.

Nakon ove odbrane, ređaće se pogoci sa obe strane. Redom pogađaju Dragiša Binić, Beran Kazoni, Miodrag Belodedić, Žan Pjer Papen, Siniša Mihajlović i Karlos Mozer. Posle četiri serije - 4:3 za jugoslovenskog šampiona.

Loptu na belu tačku stavlja jedan jedini Darko Pančev - osvajač zlatne kopačke. Dug zalet, snažan šut sa dosta felša ka sredini gola, Olmeta uhvaćen u raskoraku, kratak muk na stadionu "Sveti Nikola" i onda slavlje - "CRVENA ZVEZDA JE ŠAMPION EVROPE, CRVENA ZVEZDA JE POBEDNIK KUPA EVROPSKIH ŠAMPIONA."

Do dan danas, ovo će ostati najveći klupski uspeh u istoriji jugoslovenskog i srpskog fudbala i jedna veličanstvena priča o savršenoj, nepobedivoj ekipi sastavljenoj od isključivo mladih domaćih igrača pod dirigentskom palicom Ljupka Petrovića.