SMRTI PLANINARA KOJE SU I POSLE VIŠE OD POLA VEKA MISTERIJA: Jednom su nedostajale oči, drugome jezik, a stradalo ih je devetoro
Njihova beživotna tela pronađena su nedaleko od mesta na kom su kampovali
Tragedija o kojoj se i danas priča i od koje prolazi jeza, u kojoj je devet studenata Politehničkog instituta iz Jekaterinburga izgubilo život tokom putešestvija u severne planine Urala.
Njihove smrti i posle više od pola veka su misterija.
U početku ih je u timu bilo desetoro, ali je jedan od njih Jurij Judin zbog bolesti par dana pre tragedije napustio ekipu, tako da je ostalo sedam muškaraca i dve žene.
Vođa grupe, koja se uputila prema planini Otorten, bio je 23-godišnji Igor Djatlov. Poslednjeg dana u mesecu, stigli su na ivicu brdsko-planinskog područja, gde su počeli da se pripremaju za penjanje. Narednog dana, 1. februara, odradili su prvi deo velikog posla ali su, zbog nepovoljnih vremenskih uslova, skrenuli sa pravog puta. Kada su shvatili da su pogrešili, odlučili su da pronađu mesto na kome će prenoćiti. Od tada je sve postala misterija, o kojo se i danas priča.
Očekivalo se da se ceo tim javi najkasnije do 12. februara, što se nije desilo, pa se odmah shvatilo da nešto nije u redu, pa je nedelju dana kasnije pokrenuta potraga za njima.
Njihova beživotna tela pronađena su nedaleko od mesta na kom su kampovali, koji je bio skoro uništen i izgledao je kao da je napušten u žurbi. Sva dokumentacija na osnovu koje su nastali kasniji izveštaji, bila je i ostala tajna. Fotokopije dokumenata postale su dostupne tek tokom 90-ih, iako su neki delovi nedostajali, tako da se i dan-danas postavlja pitanje kako su stradali.
Iz raspoloživih dokumenata vezanih za istragu jasno je sledeće:
1. Šest članova grupe umrlo je usled smrzavanja.
2. Ništa nije ukazalo na prisustvo drugih ljudi sem onih iz tima.
3. Šator je bio isečen iznutra.
4. Svi su umrli između šest i osam sati nakon poslednjeg obroka.
5. Napustili su logor odvojeno i svojevoljno.
6. Na garderobi nekoliko žrtava zabeležen je visok nivo radijacije.
7. O stanju unutrašnjih organa stradalih ništa se nije znalo.
Tragači su prvo naišli na beživotna tela Georgija Krivoniščenka i Jurija Dorošenka, koji su bili bosonogi i obučeni samo u donji veš. Kasnije su pronađeni i Igor Djatlov, Zinaida Kolmogoreva i Rustem Slobodin, a poze u kojima su umrli, ukazivale su na to da su nameravali da se vrate u šator. Potraga za ostalim članovima tima trajala je više od dva meseca. Tela Nikolaja Tibo-Brinjola, Ljudmile Dubinjine, Semjona Zolotarjova i Aleksandra Kolevatova konačno su pronađena 4. maja. Bila su zatrpana snegom i znatno udaljenija od mesta na kom su pronađene njihove kolege. Da stvar bude čudnija, Semjon je na sebi imao Ljudmilinu bundu i šešir, a njeno stopalo bilo je zamotano u Georgijeve vunene pantalone. Istraga je započeta odmah po pronalasku prvih pet leševa, ali ništa nije ukazivalo na to šta je dovelo do njihove smrti. Na kraju je zaključeno da su svi umrli od posledica smrzavanja.
Rustem je imao malu pukotinu u lobanji, ali se nije smatralo da je ona bila fatalna. Nikolaj je imao tešku povredu glave, a Ljudmila i Semjon imali su frakture grudnog koša, nalik onima zadobijenim u saobraćajnoj nesreći. Takođe, ono što je bilo posebno strašno jeste da su Ljudmili nedostajali jezik, oči, delovi usne i lica, kao i deo kosti lobanje.
Spekulisalo se da su članove ekspedicije napali i ubili pripadnici Mansija jer su kročili na njihovu zemlju, ali ništa nije podržalo tu tvrdnju. Kasnijom istragom zaključeno je da je za njihovu smrt odgovorna nepoznata sila, a zloglasni planinski prolaz nazvan je Djatlovljev prolaz.
Slučaj je zatvoren u maju 1959. godine i postoji mnogo teorija o tome šta se i kako dogodilo. Jedna je da je uzrok smrti bila lavina, ali nisu pronađeni nikakvi tragovi snežnog odrona, dok se ostale teorije vezuju za infrazvuk, vojne testove, vanzemaljce, jetija.
Međutim, ni toliko godina nakon strašne tragedije, nema zvanične potvrde o tome šta se uistinu desilo, pa Djatlovljev prolaz ostaje jedna od najvećih misterija 20. veka.